nedjelja, 31. ožujka 2013.

Čarobni kaktusi


SNOVI O UZGOJU KAKTUSA

Letnja staništa

Od proleća do jeseni tj. za vreme trajanja vegetacionog perioda kaktusima je potrebno što više svetla. Mesto gde nameravamo da gajimo kaktuse moramo izabrati tako da biljke što Pregled kolekcijeduže budu obasjane suncem. Idealno mesto za kaktuse je ono koje sunce obasjava čim zagreje, ali da ih može obasjati i kada zalazi. Tako idealnih mesta nema mnogo, naročito u gradovima.



Ako tako nešto ne može da se obezbedi, treba znati da je prepodnevno sunce uvok povoljnije od popodnevnog. Zato su i bolji jugoistočni nego jugozapadni položaji. Za kaktuse je pored neposrednih sunčevih zraka za vegetaciju važna i odbijena (reflektovana) sunčeva svetlost i toplota. Otud, u stvari, uspešno gajenje kaktusa u sobi pored prozora i nije moguće. Kad kaktus iz takvih uslova prenesemo napolje izvan prozora odmah zapažamo promene nabolje. Međutim, sasvim je drugačije u zgradama, gde su oba prozorska stakla umetnuta u jedan ram, jedno blizu drugog. Iza takvog prozora kaktus će se osećati isto tako prijatno kao i izvan prozora. Starije zgrade imaju međuprozorski prostor gde se mogu zgodno smestiti delovi naše kolekcije, naročito tamo gde se i prozorski kapci otvaraju napolje.

Zimska staništa

Za vreme vegetacionog mirovanja za kaktuse je najbolje ako u prostoriji za prezimljavanje ne vlada visoka temperatura. Pri blago visokoj toploti kaktusi bi rasli i bez zalivanja, iscrpljivala bi se rezervna voda napunjena za vreme rasta kaktusa, te bi oni rasli u visinu, izdanci bi bili bledi, a bodlje gornjeg članka ne bi izrasle. Takve kaktuse možemo često videti u toplim stanovima ili u radnim prostorijama gde se tokom zime izdužuju i deformišu. Kada su u pravilno temperiranoj prostoriji mogu biti i nekoliko meseci bez svetlosti.

Mammillaria "kristata"U stanu dakle, radi prezimljavanja možemo držati kaktuse u svakoj prostoriji gde se ne loži i gde nije prehladno. Problem se javlja sa smeštanjem kaktusa u modernim stanovima gde postoji centralno grejanje - gde nema hladnije prostorije. Postavlja se pitanje šta tada uraditi? Da se biljke ne bi deformisale postupićemo na sledeći način:
Kaktuse ćemo prineti što bliže izvoru prirodne svetlosti i zalivati ga, ali vrlo retko i pomalo na svakih 20-30 dana, tj. svesti njegov rast na minimum. Tako se kaktus neće deformisati, ali nam neće ni cvetati naredne godine ako je dostigao period zrelosti. Mada je bolje odreći se gajenja kaktusa prilagođenih na hladnoću.

Još jedna mogućnost je prostor između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora gde možemo gajiti neke vrste prilagođene na hladnoću. Tu mogu biti raspoređeni kaktusi u nekoliko nivoa. Ako se predviđa jače zahlađenje otvorimo unutrašnje prozorsko krilo. U vreme dužih i jačih hladnoća sve biljke privremeno premestimo u sobu, kada taj hladni talas prođe, vratimo ih ponovo među prozorska stakla.

Staklenik je svakako jedan od najboljih načina za zimsko stanište kaktus. Pošto ga moramo zimi grejati, jednostavno namestimo termostat na optimalnu zimsku temperaturu koja iznosi 5-10°. Ljudi koji se bave kaktusima, snalaze se na različite načine da bi svojim ljubimcima obezbedili što bolje prezimljavanje. Mi smo vam ovde naveli samo neke od mogućnosti.

PRIPREMA SUPSTRATA

Zemlja za kaktuse mora u hemijskom pogledu da ima zastupljene sve makro i mikroelemente:Grupa grusonia azot, fosfor i kalijum kao i ugljenik, vodonik i kiseonik. Svi ti elementi moraju se nalaziti u takvom obliku da biljka može da ih primi i to u odgovarajućim, dovoljnim količinama. Važna je i hemijska reakcija zemljišta. Zemljište ne sme biti ni sa suviše kiselo, niti sa suviše alkalnom reakcijom. Za većinu kaktusa najpovoljnija je slabo kisela reakcija zemljišta čija je pH vrednost oko 6, ali i tu ima izuzetaka.

Što se tiče fizičkih i mehaničkih osobina zemljište za kaktuse mora biti vazdušasto i propusno, s tim da sadrži dovoljnu količinu finih, sitnih čestica humusa. To se može postići mešanjem nekoliko osnovnih supstrata:

* Treset: ako je čist i nije obogaćivan ima veoma malo hranljivih materija, veoma je kiseo i porozan. Dobro zadržava vodu i hranljive materije.
* Kompost: nastaje raspadanjem lišća. Njegove osobine zavise od vrsta lišća čijim je raspadanjem nastao. Najbolji je bukov kompost iz šuma sa krečnjačkom podlogom, ima neutralnu reakciju. Kompost od hrastovog i kestenovog lišća je kiseo.
* Kompost četinara: ovaj kompost raspadnutih četina (iglica) bora ili jele je znatno kiseo i dodajemo ga alkalnim supstratima. Zamenjuje treset od koga je bolji.
* Stajnjak: je najbolji od goveđe prostirke. Što je stariji i pregoreliji to je bolji. On ima neutralnu do slabo alkalnu reakciju.
* Pesak: upotrebljavamo za poboljšanje zemljišnih mešavina.
* Komadi sitne cigle: takođe poboljšavaju fizičke osobine zemljišta. Pesak i izdrobljenu ciglu dodajemo u mešavine za kaktuse najmanje jednu trećinu, a za osetljive vrste i više, ponekad čak 90%.
* Napomena: zdrobljene ciglice isprati od prašine koja povećava alkalnost.

Deo kolekcijeOsnovnu mešavinu za kaktuse sastavljamo na sledeći način: 2-3 dela treseta ili pregolelog lišća četinara; 1,5 deo peska, 1,5 deo isitnjene cigle, 2 dela pregorelog stajnjaka. Ovu osnovnu mešavinu možemo izmeniti dodavanjem ili oduzimanjem nekih elemenata, već prema tome za koje kaktuse je predviđena. Tako na primer: za cereuse dodajemo kompost, za mamilarije (uglavnom bele) odvadimo treset, a dodamo isitnjenu ciglu. Za astrofite npr. krečnjački kompost i od 70-80% peska i isitnjene cigle.

Biljku možemo i nezavisno od supstrata, zalivati specijalnim đubrivom za kaktuse u periodu vegetacije i to jedanput u 20 dana.


POSUDE ZA SAĐENJE

Tradicionalne saksije od pečene gline imaju mnogo nedostataka: zemlja u malim saksijama se brzo suši - tako da je moramo stalno zalivati. Međutim, ni stalno zalivanje ne vredi mnogo, jer su zidovi saksije jako porozni te upijaju vlagu iz korenovog sistema. Nastaje strujanje vlage u pravcu zidova saksije, a zajedno sa vlagom putuju i rastvorene hranljive materije. Za tim strujanjem povodi se korenje koje se oko zida saksije veoma razgrana, a zatim sklupča, tako da stalnim zalivanjem supstrat gubi svoju hranljivu vrednost.

U praksi je danas mnogo praktičnije i korisnije za kaktuse upotrebljavati neporozne plastične posude. Ove saksije su lagane, ne razbijaju se, tanjih su zidova i još ako su četvrtaste na istu površinu možemo smestiti za 20% više kaktusa nego ako su posude od pečene gline. Jedino što je potrebno ako su (a jesu) obično neke tamne boje (crne, braon) zaštititi na neki način od prejakog sunca, tj. od prejakog zagrevanja.

PRESAĐIVANJE

Kaktuse obično presađujemo u proleće. Zemlja u koju kaktus presađujemo ne treba ni da je suviše mokra, ni mnogo suva. Presađivati ih možemo ne samo u proleće, već i pri kraju letnje Aeonium arboreumstagnacije, tj. krajem jula i početkom avgusta. Za kaktuse koji cvetaju u proleće to je čak i bolje. Sve biljke presađene u pomenutom vremenu još do jeseni veoma dobro rastu, često bolje nego one koje nismo presadili. Prilikom sađenja moramo se držati nekih osnovnih pravila. Važno je da su žilice korena dobro raspoređene. Velika je greška ako su žile korena presavijene ili čak okrenute nagore. Takvi kaktusi prinudno "sede". Ako je koren dugačak, bolje je da ga malo podrežemo. U tom slučaju ne sadimo biljku odmah, već je ostavimo da leži na suvom mestu da rane zarastu, a tek posle toga je sadimo. Sledeće pravilo je da staru zemlju odstranimo Ako je zemlja zalepljena za koren, nastojimo da je oprezno odstranimo i možemo se poslužiti nekom četkicom.

U svakoj posudi za sađenje moramo obezbediti oticanje suvišne vode. Obavezno je na otvore saksije staviti drenažu, tj. krhotine stare saksije. Krhotine položimo uzdignutom stranom nagore, kako bi voda kod njih mogla slobodno proticati.

Tehnika sađenja u saksiju: levom rukom držimo kaktus na potrebnoj visini, desnom nameštamo koren da slobodno visi - zatim uz koren sipamo supstrat. U loncu ne smeju ostati nikakve šupljine. Da bi supstrat dopro do korenčića pomažemo se ili nekim drvcetom ili, još bolje ručicom supene kašike. Sve to radimo pažljivo pazeći da ne oštetimo koren. Na kraju lonac malo lupnemo sa strane, dnom lupimo o dlan leve ruke, a supstrat dopunimo do vrha naokolo. Zemlju oko korena nikad ne sabijamo.

Sandučići i činije moraju imati otvore za oticanje vode u sva čtetiri ugla posude. Ako je otvor za oticanje vode samo u sredini, prilikom naginjanja posude ostaje na dnu dosta vode. Biljke u gornjem delu posude tada trpe usled nedostatka vlage, dok je u donjem delu koren ugrožen prekomernom vlagom.

Zalivanje je najbolje vršiti u ranim jutarnjim ili kasnim večernjim časovima, nipošto za vreme jakog sunca. Parodia u cvetuKaktuse zalivamo kad je supstrat suv, ali ne smemo ga pustiti da se previše osuši. Kad ih zalivamo ne bi trebalo da biljku direktno polivamo, već pažljivo oko biljke. Kao što se zna, kaktusi se zalivaju ređe, ali zato kada ih zalijemo treba to oblino uraditi. Najbolje je koristiti za zalivanje kantu za lulu, ili flašu, tako da se telo kaktusa ne pokvasi. Dobro je još i zalivanje navlaživanjem, kada kaktus (kaktuse) u saksiji stavimo u sud sa vodom do pola, i čekamo da se na površini zemlja ovlaži što je znak da je saksija upila dovoljno vode i da je treba izvaditi.

LETNJA STAGNACIJA

AgavaU julu i prvoj polovini avgusta često nastaje razdoblje letnjih žega. U tom vremenu sunce sija po ceo dan, vazduh je veoma suv, a noćne temperature su veoma visoke. Takvi uslovi obično izazovu obustavljanje rasta kaktusa, naročito kod biljaka sa udaljenih geografskih širina. Posebno je to karakteristično za kaktuse koji su u proleće cvetali, pa su iscrpljeni cvetanjem i stvaranjem ploda. Odmah da razjasnimo, letnja stagnacija se ne javlja kod svih vrsta kaktusa. Naprotiv, neki kaktusi baš u tom periodu najbolje rastu i stvaraju lepe bodlje. U te vrste spadaju: mamilarije, fero kaktusi, astrofti, telo kaktusi, cefalocereusi.

Kod vrsta ''letnje stagnacije" u tom periodu ograničimo zalivanje, zasenimo malo biljke - tako da zemlja bude prilično suva. Ako bismo u tom periodu prirodnog zastoja rasta mnogo zalivali, došlo bi do truljenja korena. Kada je leto hladno i kišovito zastoj rasta nije izrazit, ali se ipak javlja.

Letnji zastoj možemo iskoristiti za presađivanje, kao što smo to ranije naveli.


RAZMNOŽAVANJE KAKTUSA

Kaktuse možemo razmnožavati vegetativno (izdancima, reznicama) i generativno tj. semenom. Vegetativnim razmnožavanjem potomstvo zadržava sve osobine matične biljke. Generativnim razmnožavanjem dobija se veliki broj potomstva tj. veliki broj kombinacija roditeljskih osobina, što ostavlja prostor za stvaranje prelepih mutacija koje da bi se sačuvale dalje vegetativno razmnožavamo.

IZDANCI I REZNICE

Izdanci su delovi biljke izrasli iz neke areole ili aksile starijeg kaktusa. Ponekad je dovoljan i dodir pa da se izdanak odvoji od matične biljke. Znači lako ih otkinemo i vidimo da su bili prirasli samo tankom cevčicom sprovodnih snopića. Posle odvajanja ostala je samo neznatna ranica, pored koje često zapazimo već dobro razvijene korenčiće. Posle sađenja i oživljavanja izdanak raste normalno, kao samostalna biljka.

Reznica je deo biljke koji se odsecanjem (oštrim nožem) odvaja od matične biljke. Ovakvim reznicama možemo umnožavati mnoge vrste kaktusa. Pošto je na reznici povreda veća, dobro je da je odmah posle odvajanja dezinfikujemo jer bi mesto gde je rez načinjen moglo postati ulaz za infekciju. Negujemo, dakle, i ranu na matičnoj biljci i na reznici. Za dezinfekciju rane koristimo prah drvenog uglja. Reznice ne sadimo tako brzo kao izdanke. Rana se mora dobro isušiti, mora se stvoriti kalus, a pored toga reznica mora dobiti dovoljno vremena da se ukoreni. Ne treba se plašiti što reznicu ostavljamo nezasađenu sve dok se ne pojave začeci korena. To zavisi od spoljašnje temperature i vrste kaktusa, pa traje od 10-30 dana. Reznice je najbolje ožiljavati u proleće kad počinje vegetacija.


RAZMNOŽAVANJE KAKTUSA SEMENOM

Odmah na početku da kažem da svi kaktusi kad dostignu svoju fiziološku zrelost cvetaju svake godine. Mnogi su ukrašeni cvetovima, od proleća pa sve do jeseni. Većina ipak cveta jedanput u sezoni u određenom periodu. U našim uslovima gajenja ne cvetaju samo neke vrste zato što nemaju mogućnosti da dostignu potrebnu veličinu. U prirodi su to visoka stabla ili široki grmovi - a toliki prostor im se u našim uslovima gajenja ne može obezbediti.

Mammillaria elongata "kristata"Da bismo dobili kvalitetno seme, a samim tim i kvalitetno potomstvo, neophodno je imati više primeraka jedne vrste radi uspešnog oprašivanja. Samo oprašivanje vršimo prenosom polena prašnika cveta jedne biljke na žig tučka druge biljke. To možemo raditi finim četkicama. Mali je broj biljaka kod kojih možemo oprašiti cvetove na istoj individui ili čak polenom cveta žig tučka tog istog cveta. Zato je potrebno imati bar dve različite (genetski) biljke iste vrste.

Posle uspešnog oprašivanja i oplođenja, plodnik se transformiše u plod. Ostavljamo ga da dobro sazri kako bi seme bilo zrelo i dobre klijavosti. Zrelost semena najlakše ocenjujemo kod vrsta čiji zreo plod bobica puca. Na takvom plodu se vidi jedna vertikalna pukotina kroz koju se uoči seme - tad ga tek treba ubrati.

SETVA KAKTUSOVOG SEMENA

Setva kaktusovog semena je najzanimljiviji posao u gajenju ovih biljaka. Prednosti ovakvog načina razmnožavanja su: brže dobijamo veći broj biljaka, iz semena izrastu nove - zdrave generacije.

Posude za setvu su duboke od 3-5cm da bi ispod stakla kojim zasejani supstrat pokrivamo ostao prazan, šupalj prostor visine barem dva centimetra, kako se usev na sunčevoj svetlosti ne bi pregrejao. U praksi, svaki uzgajivač je došao do nekih svojih podataka o tome kakav treba biti supstrat, kako zalivati itd. Opisaću vam kako ja to radim.
Priprema supstrata za setvu:

Za setvu koristim smesu od 70% peska i 30% zemlje. Prvo se pesak proseje kroz najsitniju cetku za supu. Onda prosejemo zemlju. Neka to bude obična zemlja koju imate ispred zagrade, kuće, znači ne ona iz cvećare, već baštenska. Potom izmešamo pesak i zemlju, stavimo u dobro opranu teglu, zatvorimo poklopac, spustimo sud sa vodom i kuvamo tako oko jedan sat. To je neophodno da bi se supstrat sterilisao. Ostavimo ga da se ohladi, ali ga ne vadimo i ne otvaramo teglu.
Priprema posude:

Dno mora da ima izbušene rupice. Na dno posude stavimo sloj fate koja će da upija i održava vlažnost. Na nju sipamo ohlađeni supstrat, u već navedMammillariaenoj debljini (2-3cm). Dobro izravnamo površinu i utapkamo. Na površini supstrata napravimo drvcima čačkalice mala polja u koja ćemo da sadimo seme. Pre same setve dobro je seme uvaljati u neki fungicid ("benomil - WP50"). Takvo seme stavimo na površinu supstrata, ne zatrpavamo ga, već ga nežno utisnemo npr. vrhom tehničke olovke do polovine njegove debljine u supstrat. Sledi zalivanje koje ne vršimo odozgo jer bi izgubili svo seme, koje inače zna da bude veoma sitno. Zalivamo potapanjem tj. navlaživanjem. To radimo tako što posudu sa semenom potopimo u sud sa vodom do pola njene visine. Držimo dok se supstrat ne natopi vodom. Potom izvadimo posudu. Dobro je u vodu za zalivanje rastvoriti malo fungicida.

Posle zalivanja treba se pobrinuti da posejano seme dobije odgovarajuću toplotu. Neka optimalna temperatura za većinu kaktusa se kreće od 15-25°C. Posle prve faze, kad se pojave prvi sojanci, nastaje druga faza - kada isklija većina biljčica. Zatim nastaje treća faza - doklijavanje. Možemo smatrati da je taj proces završen 14 dana posle početka klijanja. Sve do klijanja, kao i do doklijavanja semena površina mora biti pokrivena staklom. Površina u sudu se ne sme osušiti, jer bi klijanje bilo poremećeno. Posle 2-3 meseca sejance pikujemo, na razmak koji odgovara njihovom prečniku. Gušće rasađeni sejanci mnogo brže i bolje napreduju.



BRIGA I OSNOVNA PRAVILA

Pustinjski kaktusi: Od proleća do jeseni stavite ih na mesto najviše izloženo suncu. Možete da ih stavite u dvorištu, ali ih zaštitite od kiše. Od sredine jeseni držite ih na svetlom i hladnom mestu. Povremeno ih zalivajte od kasnog proleća do rane jeseni. Od sredine jeseni čuvajte ih na suvom (ne zalivajte). Prehranjujte ih svake dve nedelje, kada primetite da se razvijaju. Epifitni kaktusi, sa druge strane, trebaju više vode, veću vlažnost i ne dogovara im sunce. Ne mešajte pustinjske kaktuse sa šumskim, jer ove dve vrste rastu u različitim uslovima..
Pustinjski kaktusi imaju bodlje jer one povećavaju površinu biljke. Često su njihov jedini izvor vlažnosti izmaglice koje se javljaju zimi u pustinji, odnosno voda koja se kondenzuje na njihovim bodljama.

SVETLOST JE VAŽNA!

Većini kaktusa je potrebno svetlosti koliko god je to moguće. Drugima nešto manje, ali još uvek više nego drugim biljkama. Postoje i oni koji ne zahtevaju puno svetlosti.
Kaktusi koji najviše traže svetlost (stavite ih direktno na sunčevu svetlost, što više to bolje) su većina iz vrsti Notocactus, Obregoni, Astrophytum, Pilocereus, Mirtillocactus, Ariocarpus, Ferocactus i neke Mammillaria-e. Saguaro (Carnegia gigantea) i Prickly pear (Opuntia ficus - indica) mogu takođe biti potpuno izloženi sunčevoj svetlosti. Kaktusi sa puno bodlji, tvrdom debelom kožom i kaktusi sa plavim ili belim telom takođe spadaju u ovu kategoriju.

Kaktusi koji traže prilično svetlosti su iz vrsta Aporocactus, Chamaecerus, neki Gymnocalyciums i slični. Možete ih staviti na prozorskoj dasci, ali ih treba zaštiti od direktne sunčeve svetlosti (nekom folijom na primer).

Kaktusi koji ne zahtevaju mnogo svetlosti su lisnati šumski kaktusi - sunčeva svetlost može da ubije ove biljke. Njih je najbolje čuvati unutra, daleko od sunca.

Vrlo važno: kada zalivate ili orošavate vaše biljke, radite to posle zalaska sunca, jer se kapljice ponašaju kao sočiva i mogu da izgore kožu biljaka.


BOLESTI KAKTUSA I SUKULENATA

Na kaktusima i drugim sukulentnima pojavljuje se nekoliko vrsta bolesti koje se razvijaju u odgovarajućim uslovima, a to su pre svega povećana vlažnost zemljišta i vazduha kao i povoljne temperature. Gljive pri tom najčešće napadaju fiziološki slabije biljke oštećene povredama i napadima insekata, te je stoga najbolje sprovesti odgovarajuće preventivne mere, koje se pre svega ogledaju u regulisanju vlažnosti i temperature. Ukoliko i pored preventivnih mera dođe do pojave bolesti intervenišemo odgovarajućim fungicidima.

PHYTOPHTORA OMNIVORA izaziva truležno raspadanje korena i bazalnih delova kaktusa pri čemu se trulež izuzetno brzo širi. Kada se bolest ustanovi bolesno tkivo se odstranjuje zajedno sa okolnim zdravim tkivom. Biljku potom treba dobro zasušiti, ponovo zasaditi i zaliti rastvorom PREVIKUR-a.

PREVIKUR je izuzetno efikasan i za mnoge gljivice iz rodova: FUSARIUM, PYTHIUM I RHIZOTONIA koje se najčešće javljaju u pikirištima i klijalištima.

Za preventivna zalivanja koristiti rastvor od 2, 5ml na 1l vode. Ukoliko je već došlo do pojave bolesti izvršiti dva zalivanja u razmaku od 3 do 4 dana. Ovim preparatom je korisno vršiti preventivna zalivanja prilikom presađivanja odraslih biljaka kao i obavezno prilikom pikiranja sejanaca. Pored ovog izuzetno efikasnog preparata na raspolaganju je i još uvek aktuelni i stari dobri CINEB u količini 30g na 10l vode kao i BENOMIL u količini 4 do 6 grama na 10l vode. Pored toga ova dva poslednja preparata, s obzirom da su u praškastom obliku, mogu se umešati direktno u supstrat što je interesantno za starije biljke. Kod mladih biljaka ipak koristiti Previkur, jer je on daleko najsigurniji.
Botrytis Echeveria

Pored gore navedenih bolesti na kaktusima se može naći i BOTRYTIS CINEREA. Simptomi se manifestuju u obliku sive prevlake od bezbroj konidija koje se prilikom dodira lako pretvaraju u prah, tako da se zaraza brzo širi. Klijanje spora se sprečava preventivnim tretiranjem TELDOROM, SAPROLOM, RONILAN-FL, SUMILEX 50–FL u koncentracijama preporučenim u uputstvu za upotrebu.


Autor: Verica Jovanović dipl. ing. zaštite bilja


BOZICNI KAKTUS

Cveta u decenbru i januaru. U toku godine po dve faze mirovanja i rasta.
Cvetovi kao za izlozbu: ruzicasti, crveni, narandzasti ili zuti.
Bozicni kaktus poreklom je iz Brazila i u tropskim sumama raste kao parazit u krosnjama drveca. Kod nas je poznata saksijska biljka koja je zimi u kuci, a leti na terasi. Ubraja se u jedan od najlepsih clankovitih kaktusa. Boja cveta je razlicita ruzicasta, crvena, narandzasta i zuta. Razmnozava se lako, reznicom: clanak uvrtanjem se otkine i zasadi u saksiju sa plodnom zemljom. nakon mesec dana reznica ce pustiti koren.
Da bi ova omiljena biljka cvetala na vreme, mora se voditi racuna o smeni mirovanja i rasta, koje se po dva puta ponavljaju tokom godinu dana. U fazi mirovanja, zalivanje je svedeno na najmanju meru, tek toliko da se biljka ne osusi. U fazi rasta, biljku redovno zalivamo i prihranjujemo, kao i ostale u sobi ili na terasi. Bozicnom kaktusu, u ovo vreme, pogoduje svetlo mesto, dalje od izvora toplote i tenperature oko 15 C. Zaliva se redovno, ali ne suvise. Saksiju ne premestati, jer bozicni kaktus voli stalno mesto.
Cveta u decenbru i januaru oko bozicnih i novogodisnjih praznika, pa otkud i ime, a poznat je kao i bozicnjak. Posle cvetanja, u februaru, zalivanje se svodi na najmanju meru, jer nastupa mirovanje: posle obilnog cvetanja treba joj odmor.

Pocetkom proleca, saksija sa bozicnim kaktusom iznosimo na terasu i to na senovito mesto. Presadjujemo biljku ako je saksija mala i pocinjemo sa zalivanjem, jer pocinje faza rasta koja traje do jula. potom sledi faza mirovanja, do septembra, kada je zalivanje opet znatno smanjeno. Od septembra povecavamo kolicinu vode za zalivanje. Narocito je pogodna kisnica, a dobro je i prehranjivanje u tecnom rastvoru. Skracenjem duzine dana biljku unosimo u sobu, najbolje pocetkom oktobra i nastavljamo sa negom. U ovoj fazi formiraju se cvetni pupoljci.
Ako vam biljke boluju proverite da li imaju dovoljno svetla.




Jedna neobicna prica o...
KAKTUSIMA

Sukulentne biljke zajedno sa familijom kaktusa, imaju visoko specijalizovanu anatomsku gradju koja im omogucava da prezive duzu susu. Sve ove biljke mogu da skladiste vlagu u mesnatom tkivu svojih stabala, korenja, ili listova i mnoge od njih imaju karakteristican oblik radi smanjenja gubitka vode i podnosenja surovih uslova stanista. One takodje mogu da prekinu aktivni rast i predju u stadijum mirovanja pri nepovoljnim uslovima sredine. Njihov bizarni izgled odrazava jedinstven evolutivni razvoj, u kome su oblik biljke, funkcija biljke i mogucnost opstanka, nerazmrsivo spojeni. Skoro svi kaktusi i neke sukulente imaju bodlje koje predstavljaju izmenjene listove. Iako bodlje omogucavaju odbranu od predatora, glavna uloga im je da kondenzuju vlagu tako da voda kaplje na tle iznad biljnog korenja. Bodlje koje su vunaste i lice na kosu, takodje pomazu da se biljke zastite od hladnoce ili prejakog sunca.

Nasuprot popularnom verovanju, sukulente i kaktusi ne naseljavaju samo siromasne pustinje. Opseg njihovih stanista je sirok, od snegom pokrivenih alpskih padina i susnih ravnica Kolorada do vlaznih dzungli u amazonskom basenu. One uspevaju u uslovima koji cesto deluju kao nepodesni za zivot. Ipak, uspeh ovih biljaka delimicno je uslovljen nedostatkom biljnog sveta dovoljno otpornog da se sa njima uhvati u kostac u borbi za opstanak.

Retka kisa moze da podstakne dramatican i iznanadan period rasta, kad svaka sukulenta brzo cveta i donosi seme pre vracanja u poludormantno stanje.

Isprva su kaktusi rasli samo na americkim kontinentima. Sukulente su od prirode rasle u mnogim regionima od Severne Evrope do Dalekog Istoka, iako ih je vecina bila koncentrisana u Juznoj i Istocnoj Africi. Istrazivanja i trgovina tokom cetiri prethodna veka, kao i prirodno sirenje, omogucili su kaktusima i sukulentama da se nastane u novim stanistima sirom sveta. U kasnom XV veku, trka za pronalazenjem novih morskih puteva do Indije i njenog bogatstva, podstaklo je talas evropskih istrazivanja i time vodilo otkricu novih biljaka. Smatra se da je Kristofer Kolumbo prvi doneo kaktuse u Evropu. Pronasao je cudnovate biljke bez lisca na Zapadnoindijskim ostrvima i pokazao ih spanskoj kraljici Izabeli. Kaktusi su bili dobro poznati cvilizaciji Inka u Peruu, Asteka u Meksiku, kao i severnoamerickim Indijancima. Ove biljke su kao deo njihovog svakodnevnog okruzenja koriscene u religioznim obredima ali su im davane i najraznovrsnije prakticne namene.

Malo je biljaka koje deluju neukusnije od kaktusa i sukulenata, pa nije jednostavno shvatiti da se mnoge vrste kuvaju i jedu kao povrce, dok druge daju socne plodove. Najpoznatiji su plodovi od Opuntia ficus-indica; zuti, beli ili crveni plodovi se nasiroko prodaju na meksickim pijacama i mogu se naci u Australiji i u mnogim mediteranskim zemljama. Na visoravnima Bolivije, kaktus Neowerdermannia vorwerkii se kuva i jede na isti nacin kao i krompir. Od nekih kaktusa i sukulenata se cak mogu praviti slatkisi: gorko slatki mesnati delovi od Ferocactus wislizeni se kandiraju u rastvoru secera.

S pocetka dvadesteg veka, mesnati gomolj od Testudinaria elephantipes je koriscen kao izvor kortizona, agensa koji deluje protiv upala. Mnoge vrste Testudinaria se i danas koriste u proizvodnji kontraceptivnih pilula. Majusna vrsta kaktusa Lophophora williamsii, poznata kao pejote, smatrana je vrednom u proslosti zbog upotrebe u lecenju bolesti poput reumatizma i astme. Asteci su verovali da ova "sveta pecurka" ima misticne moci posto ima halucinogena dejstva. Iako je i danas koriste neki severnoamericki Indijanci tokom svojih religioznih ceremonija, posedovanje ovog kaktusa nezakonito je u mnogim drzavama.

Kaktusi i sukulente imaju druge neobicne namene. Primera radi, kaktus Oreocereus celsianus, koji od prirode raste u Argentini i Boliviji ima fine, meke bodlje koje podsecaju na kosu. One se sakupljaju i koriste poput perja za punjenje jastuka i pokrivaca. U Namibiji zbog zapaljivog sloja kojim je prevucen Sarcocaulon burmannii, mala zbunasta sukulenta dobila je nadimak "busmanova sveca" posto citava biljka moze da se zapali i koristi kao baklja. Verovatno najstarija tradicija gajenja kaktusa za posebne namene datira iz perioda postojanja civilizacije Asteka; ona je cvetala od XIV do XVI veka. Vrstu Opuntia coccenillifera gajili su Asteci kao biljku domacina za jednu vrstu stitastih insekata (Dactylopius coccus). Mnogobrojne zenke ovih insekata su gnjecene da bi se dobila intenzivna purpurna boja koja je koriscena za bojenje kraljevskih i svecanih odora. Od muzjaka stitastih insekata dobijala se blistavo crvena boja. Kada su Spanci stigli u Meksiko u XVI veku, osnovali su sopstvene plantaze kaktusa i proizvedenu boju slali su u Spaniju. Danas, boja koja se dobija od stitastih insekata ekstenzivno se proizvodi u Juznoj Americi i koristi za karmine i kao organska boja za hranu.

Prema legendi, astecki svestenik je sanjao da je Huitzilopochtli, bog Sunca, rekao Astecima da sagrade glavni grad tamo gde vide da orao sedi na visokom kaktusu. Oni su to uradili 1325. godine, a svedocanstvo predstavlja astecki rukopis iz 1541 g. (na slici) koji pokazuje mesto Tenochtitlan, novi glavni grad i deset asteckih plemena koji su ga izgradili. Taj grad je postao Meksiko Siti i simbol orla i kaktusa se i danas koristi na zastavi ovog grada.

tvorac grada

prevela:
Marija Filipovic
dipl. ing. pejsazne arhitekture







Nema komentara:

Objavi komentar

Ponekad nam u zivot...

Ponekad nam u život naizgled neke beznačajne sitnice unesu radost. I onda shvatiš da ti osmijeh na lice stavi samo obična svijeća neobičnog ...