nedjelja, 31. ožujka 2013.

Globalno zagrijavanje i efekat staklene bašte


Efekat staklene bašte nastaje zbog toga što Zemlja i molekuli u atmosferi apsorbuju Sunčevu toplotu. Toplota koja stiže sa Sunca pada na Zemlju, odatle se odbija i najvećim delom odlazi daleko od Zemlje. Ali tako je bilo nekad, međutim aktivnosti ljudi ostavljaju velike "ožiljke" na našoj planeti. Korišćenjem sve većeg broja različitih hemijskih jedinjenja u svakodnevnom životu ljudi su promenili sastav gasova u atmosferi naše planete. Ova promena hemijskog sastava atmosfere dovela je do toga da, umesto da propušta toplotu odbijenu sa površine, atmosfera počne da zadržava odbijenu toplotu. Na ovaj način se cela atmosfera sve više zagreva.



Mnogi naučnici su zabrinuti i smatraju da efekat staklene bašte može dovesti do globalnog zagrevanja koje bi imalo katastrofalne posledice na život na planeti. Analize su pokazale da je od 1800 godine prosečna temperatura porasla za 0,7O C. Mnogima može izgledati nerealno da će biti nečeg lošeg u tome što će na planeti biti malo toplije, međutim globalni porast temperature bi mnogo uticao na uslove života na našoj planeti, a možda bi čak doveo do toga da život ljudi na planeti više i ne bude moguć.

Sa povećanjem temperature tropske oblasti bi počele da se šire od ekvatora. Klima bi se totalno promenila, za promenom klime sledila bi promena flore i faune svih krajeva na planeti. Došlo bi do velikih poremećaja u lancima ishrane. Hrane bi bilo sve manje, ali zato vode sve više. Led u polarnim oblastima bi počeo da se topi, a bilo bi i mnogo više padavina. Topljenje lednika bi dovelo do podizanja nivoa svetskog mora i to možda čak i za nekoliko metara, a to ne znači da bi se samo morske obale podigle, već bi porasle i reke i jezera. Ovo bi dovelo do plavljenja područja na kojima živi oko jedna trećina ukupnog stanovništva. Ovo nije ni malo lep scenarijo, ali ako ljudi budu mislili da se ovo ne može desiti i ne počnu intenzivno da rade na smanjenju zagađenja posledice globalnog zagrevanja mogu postati bitan faktor u našim životima.

Smatra se da najviše posledica na globalno zagrevanje imaju:
1) Ugljendioksid (CO2) – smatra se da ovaj gas učestvuje sa oko 50 – 55% u globalnom zagrevanju. Osnovni razlog povećanja koncentracije ovog gasa u atmosferi je sve veće korišćenje fosilnih goriva (ugalj, nafta, gas) i seča šuma.
2) Hlorofluorokarbonati (CFC) – učestvuju sa oko 25% u globalnom zagrevanju. CFC jedinjenja se koriste za pravljenje plastičnih masa i u rashladnim uređajima.
3) Metan (CH4) – oko 12% učešća, nastaje raspadanjemorganskih jedinjenja ali najveća količina metana u atosferi potiče iz industrijskih postrojenja.
4) Azot (I) oksid – učestvuje sa 6% u globalnom zagrevanju. Najvećim delom se oslobađa u industriji, ali velike količine ovog gasa se oslobode i u vulkanskim erupcijama.


Globalno zagrevanje se ubrzava:
Propast, odmah ili posle

Upravo objavljeni rezultati istraživanja ukazuju da bi tropske šume ubuduće mogle povećavati količinu ugljen-dioksida u atmosferi i time ubrzati efekat staklene bašte u globalnim klimatskim promenama. Tokom dvadeset godina demonstracija, parlamentarne borbe, propagandnih kampanja, javnih upozorenja i poziva na obustavu ili smanjenje emisije ugljen-dioksida, ekološki aktivisti širom sveta učinili su samo malo više od ništa

piše: Slobodan Bubnjević

Učestale vremenske nepogode – ekstremne suše, kataklizmični požari, neupamćene poplave i temperaturni poremećaji zbog kojih je teško razlikovati jul od aprila – praćene su sve većim brojem opominjućih stručnih izveštaja o planetarnim klimatskim promenama i globalnom otopljavanju. Uprkos tome što sadržaj ovih izveštaja iz sezone u sezonu postaje sve mračniji (i odavno prevazilazi najcrnje prognoze malodušnijih klimatologa iz osamdesetih godina), interesovanje za efekat staklene bašte i rast temperature nije se znatno povećalo, kako među političkim i privrednim elitama tako i u javnom mnjenju širom sveta. Kada sušu najzad odmeni kiša, kad poplave oteknu, požari odu u daljinu, a jul u aprilu zameni mart u junu, briga o klimi naglo prestaje, zaboravlja se ili preobražava u ravnodušnost. Pri tom se zaobilazi činjenica da lokalne i pojedinačne vremenske prilike nisu direktno povezane sa globalnim stanjem klime i osvedočuje se rđava ljudska navika da se o zdravlju brine samo kada je ono narušeno. U međuvremenu, termin globalno zagrevanje mnogima ostaje samo bezlična formulacija, ostavljena na otpad drugih globalnih izraza ili pridodata dugom spisku ekoloških problema, koji se tiču samo "ludih" naučnika i ekološki svesnih fanatika. Činjenica je da klima na Zemlji ne ozdravlja –ozbiljno je bolesna i njeno zdravlje neće se popraviti u dogledno vreme. Povećan sadržaj ugljen-dioksida u atmosferi, nastao tokom industrijske ere sagorevanjem fosilnih goriva, izaziva podizanje srednje površinske temperature vazduha i značajne promene klime. Uz to, poslednja istraživanja atmosfere pokazuju da bi se klima mogla menjati i na većim skalama i mnogo brže nego što je do sada bio slučaj.

Loše vesti iz La selve: Rezultati istraživanja na Univerzitetu Misuri, Sent Luis u sad, objavljeni ovog proleća, pokazuju da bi zbog povećanih temperatura, proređene tropske šume mogle početi da u atmosferu emituju znatnu količinu ugljen-dioksida, gasa staklene bašte, umesto da ga apsorbuju kao do sada. Debora Klark i njene kolege sa Univerziteta Misuri merili su godišnji rast šest vrsta drveća u starim tropskim šumama La Selve, u Kostariki, u periodu od 1984. do 2000. godine. Rast stabala i emisija ugljen-dioksida znatno su varirali, i to u korelaciji s temperaturom – tokom najtoplijih "El ninjo" godina (1997–98.) rast stabala bio je najslabiji, a apsorpcija ugljendioksida umanjena, u korist emisije. Iz toga sledi zaključak da su tropske šume znatno osetljivije na rast temperature nego što se smatralo, što bi moglo da izazove povratnu spregu u podizanju temperature. Po mišljenju istraživača iz Misurija, to znači da će pluća planete u budućnosti ubrzavati efekat staklene bašte i proces globalnog otopljavanja, umesto da ga usporavaju.

Treptaj krilima: Klimatski sistem planete Zemlje je nelinearan, mnogočestični dinamički sistem izuzetne složenosti i veličine, što znači da je posebno osetljiv na početne uslove. Meteorolog Edvard Lorenc nazvao je ovu osetljivost efektom leptira – ako leptir na madagaskaru trepne krilima, to će tri dana kasnije na karibima izazvati uragan. ovaj poznat (i često parafraziran) stav iz teorije haosa i fraktalne matematike dobra je inspiracija svima koji se stručno ili diletantski bave bilo kakvim udaljenim kauzalnostima ali i najbolja ilustracija koliko je klima globalni fenomen, i u velikoj meri nepredvidljiv fenomen. Gledano u ilustrativnom ključu efekta leptira, mali poremećaj klime, kakav je povećanje globalne temperature, na većim vremenskim i prostornim skalama može da izazove sasvim nepredvidive efekte, poput onoga što bi se moglo dogoditi sa tropskim šumama. Dok je nuklearni otpad, zagađenje voda ili istanjeni ozonski omotač u tužnoj savremenoj praksi samo problem onih nesrećnika koji se na licu mesta truju radijacijom, umiru od žeđi ili se ispod ozonske rupe prže ultraljubičastim zracima, poremećaj klime problem čitavog čovečanstva. zato se njegovo (ne)rešavanje nikako ne može lokalizovati na balkan, evropu, ameriku ili bilo koju drugu regiju u svetu.

Modeliranje klime: Ova činjenica, takođe, otežava posao klimatolozima, jer je i uz najbolje superkompjutere teško modelirati tako velike i složene sisteme kakav je klimatski sistem Zemlje, a pritom dati dovoljno dobru dugoročnu prognozu njegovog ponašanja. no, zahvaljujući vanrednim naporima, poslednjih godina razvijeni su mnogi uspeli modeli klime od kojih je naročit uspeh imao enso model periodičnog grejanja i hlađenja vode u istočnom pacifiku, poznatog kao fenomen El Ninjo – Južne oscilacije. Ovakvi "ogrubljeni" modeli mogu da dovoljno tačno prognoziraju promene temperature i vazdušnog pritiska na velikim prostranstvima tokom dugih perioda, što je omogućilo da se analiziraju budući efekti globalnog zagrevanja i, posebno, rast globalne temperature. tokom devedesetih učinjeni su brojni napori u ispitivanju trendova globalne i regionalne temperature i oslikavanju paterna temperaturnih promena kroz vreme. Širom sveta razvijeno je 18 različitih računarskih simulacija (zasnovanih na sedam različitih modela klimatskog sistema zemlje), i sve pokazuju da će rast ugljen-dioksida voditi značajnom podizanju srednje površinske temperature vazduha. Poslednji podaci govore da kada nivo atmosferskog ugljen-dioksida postane udvostručen (oko 500 ppm) u odnosu na preindustrijsko doba, srednje povećanje temperature na Zemlji biće 2,0 ± 0,6° c (u manje preciznim prognozama 2,8 ± 1.2° c), što se očekuje između 2030. i 2050. godine. modeli nesumnjivo ukazuju na dva osnovna uzroka globalnog zagrevanja – povišen nivo ugljen-dioksida i seča tropskih šuma. zato posebno zabrinjavaju merenja u La Selvi i najava da će tropske šume povećati emisiju ugljen-dioksida, jer će to ubrzati ionako već suviše brz proces zagrevanja.

Tropske šume: Tropske ili kišne šume su poslednje prirodne šumske oaze. smatraju se najbogatijim, najstarijim i najsloženijim ekosistemima na zemlji. zbog svoje veličine u drvnoj masi, mogu da apsorbuju velike količine ugljen-dioksida iz atmosfere, a da u zamenu emituju kiseonik – stoga igraju presudnu ulogu u klimatskom sistemu planete, kao svojevrstan biljni regulator globalne temperature. nažalost, njihovo uništavanje zbog nekontrolisane seče, spaljivanja i krčenja smanjilo im je površinu i znatno ugrozilo njihovu ulogu u klimatskim procesima. Prema podacima Svetskog instituta za prirodne resurse, do danas je uništeno više od 80 odsto prirodnih prašuma na Zemlji. Od 1900. godine nestalo je skoro 90 odsto šume u zapadnoj Africi, dok je u Brazilu i Indoneziji, zemljama s najvećim oblastima pod kišnim šumama, situacija zabrinjavajuća – do sada je uništeno 2,3 miliona od nekadašnja četiri miliona hektara prašume, a svake godine se u ovim regionima iskrči oko 62.000 hektara džungle, što je ekvivalentno veličini jednog milionskog grada. Prema istraživanju engleskog biologa Normana Majersa, na Zemlji svake sekunde nestane jedan hektar tropske šume, 86.000 hektara za dan ili 31 milion hektara za godinu dana, što je jednako površini Poljske. Nije samo planetarni klimatski sistem pogođen ovolikim uništavanjem kišnih šuma. Njihov nestanak odražava se i na lokalne klimatske uslove – prema podacima objavljenim u časopisu "National Geographic", rušenje šuma u Nigeriji, Gani i Obali Slonovače izazvaće dve decenije velike suše u centralnoj africi, uz prateću masovnu glad i oskudicu. Takođe, krčenje ovih šuma izaziva trajno narušavanje prirodne ravnoteže, gubitak životnog prostora i genocidno smanjivanje broja živih vrsta, što je samo po sebi zastrašujuć ekološki problem. tropske šume zauzimaju manje od dva procenta površine planete, ali u njima živi gotovo polovina svih poznatih oblika života – oko 30 miliona različitih vrsta biljaka i životinja. Uništavanjem tropskih šuma, za godinu dana nestane oko 50.000 raznih živih vrsta. statistika pokazuje da zbog nestanka svog životnog staništa, svakoga dana izumre ili se istrebi 137 različitih životnih oblika, od kojih većina nije čak ni klasifikovana. ovakav tempo izumiranja života, izazvan nekontrolisanom sečom, nikada nije viđen u evoluciji i uporediv je samo sa izumiranjem dinosaurusa. ako se uništavanje tropskih šuma nastavi ovom brzinom, naučnici procenjuju da će svi tropski ekosistemi biti uništeni do 2030. godine.

Temperatura: Uporedo s nemilosrdnim rušenjem kišnih šuma, jedinog prirodnog regulatora ugljen-dioksida, njegovo prisustvo u atmosferi uvećalo se za 25 odsto sadržaja tokom industrijske ere, mahom usled sagorevanja fosilnih goriva (ugalj, nafta i prirodni gas) i proizvodnje cementa. Na osnovu kontinuiranih merenja koncentracije ugljen-dioksida, zabeleženo je povećanje od 280 ppm u preindustrijskoj eri (1850) do 364 ppm u 1997. godini. Sličan rast doživeli su i drugi gasovi staklene bašte, kao što su metan, nitrat oksid i hlorofluorokarbonati. Svi ovi gasovi, dospeli u atmosferu delovanjem ljudskog faktora doprinose povećanju globalne temperature. Većina naučnika slaže se da je tokom poslednjih 150 godina došlo do podizanja srednje godišnje temperature za 0,45±0,15°c, uz određenu varijabilnost tokom godina. Rekonstrukcija pokazuje da je ovaj na prvi pogled mali rast uslovio neuobičajeno zagrevanje, neviđeno u istoriji – za toliki rast temperature, koji se desio samo tokom xx veka, potrebno je 1200–1500 godina u normalnim uslovima, a taj rast se nastavlja. Kada, oko 2040. godine, nivo ugljen-dioksida bude udvostručen, temperatura će dostići povećanje od 2,8±1,2°c. ovako projektovana temperatura neće biti ravnomerno raspoređena na celoj planeti – na polovima će biti dva ili tri puta viša nego na ekvatoru i viša na Arktiku nego na Antarktiku. Ako bi se porast ugljen-dioksida nastavio i u drugoj polovinu XXI veka, rast globalne temperature mogao bi da pređe 50c, sa svim posledicama koje proishode iz toga.

Nivo mora: Drastična promena temperature izazvaće više sekundarnih klimatskih efekata – povećanje srednje globalne brzine isparavanja, izmene frekventnosti padavina, oblačnosti i maglovitosti, preraspodelu sušnih i kišnih područja, velike promene u biosferi i nestanak prelaznih godišnjih doba na srednjim geografskim širinama. Svetsku ekološku javnost posebno zabrinjava podizanje nivoa mora, što već danas pokazuje štetne efekte. Zbog zagrevanja planete dolazi do širenja tople okeanske vode, otapanja lednika i polarnih kapa, usled čega se nivo mora podiže. za poslednjih 100 godina taj se nivo u proseku podigao za 12,5 cm, što je daleko iznad očekivanog i nastavlja da raste brzinom od 1,2 do 5,5 mm godišnje. Tokom ovog veka nivo mora će se podići za 70 cm, da bi u sledećem došlo do konačnog otapanja leda u zapadnom Atlantiku i podizanja nivoa za pet-šest metara. U međuvremenu, ledeni pokrivač 5-6 metara je sve tanji – istraživanja pokazuju da se na grenlandu debljina ledenog sloja smanjuje brzinom od 0,6 cm godišnje iznad visine od 2000 metara, dok na nižim visinama ta brzina iznosi i do metra godišnje.


Planeta u stakleniku

Gledano u širem smislu, efekat staklene bašte je prirodan fenomen koji se na Zemlji događao milionima godina pre nego što su ljudi počeli da sagorevaju fosilna goriva i emituju povećane količine ugljen-dioksida. Efekat staklene bašte igra presudnu ulogu u radijacionom transferu toplote – on je prirodni mehanizam kojim se zagreva atmosfera. Glavni uzročnik ovog efekta je atmosferski gas ugljen-dioksid (CO2). Za razliku od glavnih komponenti atmosfere, kiseonika (O2) i azota (N2), manje prisutni ugljen-dioksid i drugi atmosferski gasovi u tragovima mogu da apsorbuju svetlost većih talasnih dužina i tako zadrže Sunčevu energiju koja se odbija od tla, nalik na toplotu koja se čuva u baštenskom stakleniku, po čemu je efekat dobio ime. Ova dragocena osobina ugljen-dioksida omogućuje da se energija stigla na Zemlju ne vrati nazad u kosmos, nego da ostane pri tlu, tako da prisustvo ovog gasa u atmosferi čini naš svet prijatnim mestom za život. Kada bi nestao sav ugljen-dioksid iz atmosfere, Sunčevo zračenje bi se uglavnom odbijalo od površine planete, a Zemlja bi bila hladnija za oko 400C. Kada uopšte ne bi bilo efekta staklene bašte, Zemlja bi bila zaleđeni kamen u svemiru, sa temperaturom od -730C, dok bi u slučaju intenzivnog efekta staklene bašte Zemlja ličila na Veneru, s prosečnom temperaturom od paklenih 5000C. Ugljen-dioksid u atmosferu stiže vulkanskim erupcijama i sagorevanjem organskih materija, naročito fosilnih goriva koja ljudi intenzivno koriste od industrijske revolucije naovamo. Ovaj ugljen-dioksid antropogenog porekla uvećao je svoj sadržaj u atmosferi za 25 odsto tokom poslednjih 150 godina, zbog čega je došlo do većeg zagrevanja atmosfere i podizanja globalne temperature. Taj fenomen naziva se globalno zagrevanje i mogao bi imati velike i teške posledice po klimu u budućnosti.


Kako rashladiti planetu

Geo-inženjeri su predložili izgradnju džinovskih suncobrana u svemiru, veštačko drveće, omotač od sumpora i razne druge šašave ideje za zaustavljanje globalnog zagrevanja

Piše: Jasna Ćosović

Klimatske promene su ubrzane, a naša planeta se konstantno zagreva. Stanovnici severne hemisfere ispratili su najtopliju zimu u poslednjih 125 godina, otkako se redovno beleže vremenske prilike. Aktuelne klimatske promene će u manjoj ili većoj meri pogoditi celokupno stanovništvo Zemlje, o čemu govori i nedavni izveštaj Ujedinjenih Nacija o uticaju globalnog zagrevanja.

Jedan od glavnih uzroka zagrevanja Zemlje je ubrzani industrijski razvoj koji je sa sobom doneo izrazito povećanje emisije takozvanih gasova staklene bašte. Među gasovima čija je emisija kritično povećana poslednjih decenija izdvaja se ugljen-dioksid (CO2).

Kao deo borbe za smanjenje emisije ugljen-dioksida, 2005. godine stupio je na snagu Kjoto protokol. Ovaj međunarodni ugovor, sastavljen pod okriljem Ujedinjenih Nacija, obavezuje države potpisnice da smanje emitovanje ugljen-dioksida i ostalih gasova koji utiču na zagrevanje Zemlje. Međutim neke države nisu pristupile Kjoto protokolu, a pojedini stručnjaci upozoravaju da će emisije štetnih gasova ostati previsoke i pored ove globalne protivmere.

Pobornici takozvanog geo-inženjeringa, moguće rešenje problema zagrevanja planete ne vide samo u daljem smanjenju emisije ugljen-dioksida. Naime, geo-inženjering nudi alternativna rešenja bazirana na upotrebi savremenih tehnologija sa ciljem uticanja na globalnu klimu. Neke ideje za zaustavljanje globalnog zagrevanja, predložene od strane vodećih naučnika u ovoj oblasti, vrlo su interesantne, ali i prilično kontroverzne.

Veštačke šume

Može li veštačko drveće da pomogne u smanjenju količine ugljen-dioksida u atmosferi i time uspori globalno zagrevanje?

Profesor Klaus Lakner izumeo je sintetičko drveće koje bi kao i prirodno drveće skupljalo ugljen-dioksid iz atmosfere. Ovi uređaji bi na sebi imali filtere koji bi apsorbovali ugljen-dioksida iz vazduha pretvarajući ga na kraju procesa u tečno stanje.

U ovom obliku, novonastalo jedinjenje bi se moglo jednostavno odlagati duboko u unutrašnjost Zemlje.

Profesor Lakner procenjuje da bi svako veštačko drvo uklonilo oko 90.000 tona ugljen-dioksida godišnje, što odgovara količini ovog gasa koji proizvedu 20.000 automobila.

Omotač od sumpora

Profesora Paul Krucena, dobitnika Nobelove nagrade za hemiju, inspirisao je jedan prirodni događaj za razvoj njegove protivmere zagrevanju Zemlje. Naime, kada je 1991. godine na Filipinima došlo do velike erupcije vulkana Pinatubo, u stratosferu je izbačeno oko 10 miliona tona sumpora.

Naučnici su vršili merenja i pratili kretanje sumpora u stratosferi i došli do rezultata da je ovaj prirodni događaj doveo do perioda hlađenja planete jer su čestice sumpora odbijale deo sunčevih zraka. U naredne dve godine nakon erupcije vulkana prosečna temperatura na Zemlji snizila se za oko 0,6 stepeni Celzijusa.

Profesor Krucen i još nekoliko naučnika žele da iskoriste ovo saznanje i da veštačkim putem izazovu isti efekt kako bi se smanjilo globalno zagrevanje planete. Ideja je da se u stratosferu lansira na stotine raketa napunjenih sumporom kako bi se oformio sumporski omotač oko Zemlje i njegove čestice odbijale deo sunčevih zraka. Profesor Krucen predviđa da bi bilo potrebno oko milion tona sumpora kako bi se postigao željeni efekt hlađenja.

Iako je sumpor poznat kao štetan, pristalice ove ideje tvrde da bi zagađenje vazduha bilo malo jer bi se čestice sumpora skupljale na velikoj visini. Zauzvrat bi se zaustavilo globalno zagrevanje, od koga, po njima, preti mnogo veća opasnost. Ipak, moguće posledice ovakvog eksperimenta, npr. uništavanje ozonskog omotača i kisele kiše, nisu u potpunosti poznate i zato mnogi ideji prilaze sa velikim oprezom.


Suncobran u svemiru

Rodžer Ejndžel, profesor na Univerzitetu u Arizoni i istaknuti stručnjak za optiku, predlaže još jednu neobičnu ideju čiji je cilj zaustavljanje evidentnih klimatskih promena i hlađenje Zemlje. Njegov koncept je da se u svemir postavi jedna vrsta ogromnog „suncobrana“ koji bi Zemlju štitio od zagrevanja reflektujući deo sunčeve toplote.

Ovo je ujedno i najambiciozniji i najskuplji geo-inženjerski predlog koji se mogao čuti u poslednje vreme. Ideja profesora Ejndžela je da se u svemir lansiraju milioni malih letilica koje bi uspele da od Zemlje odbiju oko 1,8 odsto sunčevih zraka. On tvrdi da je to dovoljno da se zaustavi globalno zagrevanje i ohladi planeta.

Ove reflektujuće letilice bile bi postavljene na udaljenosti 1,5 miliona kilometara od naše planete na poziciji poznatoj kao Lagranževa tačka - L1. Letilice bi bile male, vrlo tanke, težile samo 1 gram i lansirale se sa Zemlje. Profesor Ejndžel procenjuje da bi ukupna masa ovih malih „suncobrana“ iznosila oko 20 miliona tona. Za njihovo lansiranje koristila bi se elektromagnetna energija i veliki orbitalni suncobran bi se mogao oformiti pomoću 20 lansera koji bi svakih 5 minuta lansirali mnoštvo ovih letilica tokom perioda od 10 godina. Takvi lanseri bi koristili neki obnovljivi izvor energije, na primer hidro energiju ili vetar.

Profesor Ejndžel naglašava da formiranje zaštitnog suncobrana svakako ne treba da zameni razvijanje alternativnih izvora energije koji bi bili mnogo manje štetni za planetu. Ipak, on smatra da moramo biti spremni za hlađenje planete ukoliko nastupi globalna klimatska kriza.

Uzgajanje okeanskog planktona

Još jedan kontroverzan način suprotstavljanja globalnom zagrevanju je uzgajanje planktona u delovima okeana gde ih ima malo. Neke vrste planktona, na primer fitoplanktoni, ponašaju se slično kao i drveće, tj. uzimaju ugljen-dioksid i potom oslobađaju kiseonik, igrajući ulogu prirodnih prečišćivača vazduha.

Neke kompanije i naučnici već su se upustili u eksperiment „đubrenja“ delova okeana u kojima nedostaju ovi organizmi. Da bi povećali broj planktona ubacivali su određene količine gvožđa u okean. U jednom eksperimentu, svega pola tone gvožđa dovelo je do cvetanja planktona koji su apsorbovali dodatnih 7000 tona ugljen-dioksida.

Profesor Ijan Džons, jedan od pristalica ove metode, smatra da bi za rast planktona umesto gvožđa bilo praktičnije koristiti druge hemijske supstance koje sadrže nitrogen, na primer supstancu urea.

Ploveće fabrike oblaka

Predlog koji u osnovi ima ideju vraćanja dela sunčeve svetlosti nazad u svemir putem veštačko formiranih oblaka potiče od naučnika Džona Latama i Stefana Saltera.

Salter je projektovao plovilo bez ljudske posade koje bi raspršivalo morske kapljice iz okeana u vazduh i na taj način formiralo niske oblake, takozvane marine stratocumuli. Tako formirani oblaci reflektovali bi mnogo više toplote nazad u svemir od tamne površine okeana doprinoseći rashlađivanju zemljine površine.

Ove zanimljive „ploveće fabrike oblaka“ koristile bi energiju vetra za pokretanje i njima bi se upravljalo sa daljine iz kontrolnog centra, usmeravajući ih tamo gde je formiranje takvih oblaka najkorisnije. Neki od optimističkih proračuna govore da bi već oko 50 takvih plovila od kojih bi svako raspršivalo 10 kg vode u sekundi bilo dovoljno da anulira efekt godišnje emisije ugljen-dioksida.

Ovaj sistem je prilično bezopasan. Naime, putem satelitskih merenja kontrolisalo bi se hlađenje planete i u slučaju bilo kakvih značajnih poremećaja, ceo sistem bi odmah bio stavljen van upotrebe i situacija bi se ubrzo vratila u normalne okvire.

Konačno, u poređenju sa ostalim geo-inženjering predlozima, kompletan projekt bio bi prilično jeftin jer kao osnovni materijal koristi morsku vodu. Svi pomenuti faktori čine sistem ovih naučnika verovatno najrealnijim geo-inženjering predlogom za hlađenje Zemlje.

Uticaj na životnu sredinu

Geo-inženjering ideje ne nailaze uvek na odobravanje. Kritičari smatraju da je suviše rizično i opasno na taj način uticati na okruženje i prirodu jer ne znamo kakve se posledice mogu javiti.

Nadalje, industrija bi se mogla osloniti na potencijalni uspeh geo-inženjeringa i odustati od daljih redukcija štetnih gasova. Preterano oslanjanje na geo-inženjering može dovesti našu planetu u još veću opasnost.

Ipak ne treba zaboraviti da većina zastupnika ovih ideja ne vidi u njima trajno rešenje problema klimatskih promena. Svaka od ovih metoda predložena je kao sredstvo «prve pomoći» u borbi protiv globalnog zagrevanja.

Smanjenje emisije ugljen-dioksida i pronalaženje alternativnih izvora energije ostaju primarni zadaci čovečanstva u cilju spašavanja planete.


Preti pakao na Mediteranu

Smrtonosni toplotni talasi mogli bi postati ustaljena pojava, ukoliko bude nastavljen trend ispuštanja gasova.

Broj vrelih dana na Mediteranu, odnosno delovima Evrope, Afrike i Bliskog Istoka, bi pojačavanjem efekta staklene bašte mogao da poraste između 200 i 500 odsto, pri čemu bi najgore prošla Francuska u kojoj bi ubitačni talas toplote bio desetak puta nadmašen u odnosu na crnu statistiku zabeleženu u toj zemlji 2003, saopšteno je u američkom časopisu Geofizička istraživanja.

Geofizičari, međutim, smatraju da bi ozbiljno smanjivanje stope ispuštanja gasova u atmosferu moglo umanjiti posledice zagrevanja za oko 50 odsto, ali da posledice globalnog zagrevanja uključuju i dramatičan rast letnjih temperatura, kao pre četiri godine kada je samo u Francuskoj umrlo 15.000, a u Italiji 3.000 osoba.

"Retki događaji, poput toplotnog talasa 2003. godine, će postati mnogo češći kako se koncentracija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte bude povećavala. Takve temperature postaće pravilo i ekstremne vremenske prilike će biti strašnije nego bilo kada", rekao je Noa Difenbah sa Univerziteta Perđu u američkoj saveznoj državi Indijana.

Prema Difenbahu, klimatske promene će prouzrokovati stanje u kojem će današnji najtopliji letnji dani u budućnosti biti najsvežiji, jer će površina planete biti sve suvlja što će dovesti do smanjenja vlažnosti i samim tim manjeg prirodnog hlađenja.

Osim opasnosti za ljudske živote, te promene imaće posledice i po ekonomije 21 države u mediteranskom regionu.

tvoracgrada forum





Nema komentara:

Objavi komentar