nedjelja, 31. ožujka 2013.

Zanimljiva putovanja u Svemir


I mi se poput naših davnih predaka, koji su posmatrali čudesni nebeski svod posut zvezdama, pitamo:

- Kako je nastao Svemir?
- Kada je Svemir “rođen”?
- Da li je on delo Tvorca ili Prirode?
- Šta se u njeme sada dešava?
- Kakva je sudbina Svemira?



Mitovi i predanja o postanku Svemira neobične su raznovrsnosti i lepote. Pomenućemo samo jedno tumačenje postanka sveta, ono nama najblize, iz Starog zaveta, Knjige postanja. U njoj piše

“U početku stvori Bog nebo i zemlju.
A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama
nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.
I reče Bog: Neka bude svjetlost. I bi svjetlost
I vide Bog svjetlost da je dobra; i rastavi Bog svjetlost od tame.”

Dugi se niz godina, od Mojsija do novijih dana, u okviru judejsko-hrišćanske religije održalo verovanje o Bogu kao tvorcu Svemira. Međutim, znatno pre nego što je živeo Mojsije, u Kini je počela da se razvija jedna od najstarijih nauka - astronomija. Njom su se bavili pre rođenja Hrista ljudi u starom Egiptu, Vavilonu, staroj Grčkoj, Arabiji i u drugim zemljama, među kojima i u Južnoj Americi - stari narodi: Acteki, Inke i Maje.

Iz te daleke prošlosti ostale su nam neobične građevine - prve “astronomske kule” i instrumenti, kao i slavna imena naučnika zagledanih u nebo: Aristarha, Eratostena, Hiparha i Ptolomeja.

 Nikola Kopernik (1472-1543)

Do prekretnice u astronomiji dolazi pojavom Nikole Kopernika (1472-1543), astronoma poljskog porekla, koji svojim delom, objavljenim pred samu smrt, “O kruženjima nebeskih tela”, ruši vekovima važeći Ptolomejev geocentrični sistem koga je podržavala katolička crkva. Prema Ptolomeju, Zemlja se nalazila u centru sveta i oko nje su kružile planete. Kopernik je dokazao da je taj “centar” Sunce, a da je Zemlja samo jedna od njegovih planeta.

Krajem 16. veka dolazi do otkrića durbina. Saznavši za to otkriće Holanđana, Galileo Galilej (1564-1642) sam pravi nekoliko durbina kojima posmatra nebo. Njima otkriva Jupiterove satelite, Venerine mene, planine na Mesecu i zvezde u Mlečnom Putu.

Drugi sjajni astronom Johan Kepler, savremenik Galilejev, pronalazi da se planete kreću oko Sunca po eliptičnim, a ne po kružnim putanjama i daje čuvene zakone kretanja planeta.

U 17. veku radja se Isak Njutn (1642-1727), jedan od najvećih naučnika svih vremena. Neprolaznu slavu stekao je svojim zakonom gravitacije kojim je objasnio privlačenje nebeskih tela, čudesnu harmoniju koja je navela stare Grke, Pitagorejce, da u odučevljenju kažu “da nebeske sfere sviraju”. Matematičar, fizičar i astronom, on konstruise prvi teleskop sa ogledalom, tzv. reflektor.

 Njutnov teleskop sa ogledalom

Ovim Njutnovim tipom teleskopa, čija konkavna ogledala mogu da dosegnu razmere i od vise metara, dajući tako velika uvećanja, široko su raskriljena “vrata” Svemira i omogućena posmatranja veoma udaljenih objekata. Viljem Heršel (1738-1822) posle dvogodišnjeg rada 1789. godine sklapa do tada najveći teleskop na svetu, čije je ogledalo u prečnuku merilo 1,22 metra! Tokom 50 narednih godina, ovaj za to vreme džinovski teleskop neće imati takmaca. Heršel je pomoću njega došao do velikih otkrića, čime je zaslužio ime osnivača zvezdane, tj. stelarne astronomije.

Ubrzo se crtaju zvezdane mape ili karte naše galaksije, Mlečnog puta, a godinama kasnije i karte drugih velikih skupina zvezda - novootkrivenih galaksija i njihovih jata. Tokom 18. i 19. veka astronomi su, pomno pretražujući nebo, sakupili obilje podataka o zvezdama i galaksijama - čovekov vidokrug je fantastično uvećan zahvaljujući sve većim optičkim teleskopima. Odjednom je on shvatio da je njegova kuća - Svemir - mnogo veća nego što je ikada zamišljao.

Paralelno sa razvojem astronomije, matematika (kraljica nauka) i fizika hitale su svojim zvezdanim stazama. Kao da učestvuju na antičkim Olimpijskim igrama, mnogi su naučnici poželeli da se okite lovorovim vencem. Pronalazač dinamita i bezdimnog baruta, Alfred Nobel, jedan od najbogatijih ljudi svog vremena, zaveštao je krajem 19. veka veliki deo svog imetka za dodeljivanje nagrada istaknutim stvaraocima u fizici, hemiji, medicini, književnosti i borbi za mir među narodima. Čuvena Nobelova nagrada došla je u pravi čas, u vreme revolucionarnih otkrića, pre svega u fizici.

Maks Plank 1900. godine objavljuje osnove kvantne fizike, a Albert Ajnštajn 1905. daje svoju jedinstvenu Specijalnu teoriju relativnosti, a zatim 1916. Opstu teoriju relativnosti. One će zajedno sa kvantnom fizikom korenito promeniti našu sliku sveta i dovesti do neslućenih otkrića i tumačenja do tada neobjašnjivih prirodnih pojava.

Genijalni teorijski fizičar Albert Ajnstajn (1879-1955) postavio je temelje moderne fizike. Njegova Specijalna teorija relativnosti sa ogromnim uspehom biće primenjena kako u atomskoj i nuklearnoj fizici, tako i u astrofizici i kosmologiji.

Na drugoj strani, Ajnstajnova Opšta teorija relativnosti predskazaće postojanje ranije apsolutno nezamislivih nebeskih tela, kao što su: neutronske zvezde, crne rupe, kvazari, gravitaciona sočiva, magnetari i druga. Ali ono što će predstavljati njen trijumf je sinteza vremen i prostora u vreme-prostor i objašnjenje strukture tog vreme-prostora, za koju je veliki naučnik pokazao da zavisi od dejstva gromadnih masa. Ko je mogao pre Ajnštajna da veruje da će neko veoma masivno nebesko telo, kao što je crna rupa, u svojoj blizini da “uvrće” vreme-prostor, tako da svetlosni zrak kroz njega prolazi krivudavom putanjom! I da je čak moguće u prirodi naći i takvu “vremensku mašinu” koja će remetiti hod vremena i obrtati njegov prirodni tok! I, zamislite sad, da se pomoću takve mašine vraćate u proslošt i na Zemlji posmatrate dinosauruse pre više od 70 miliona godina!

 A. Ajnstajn (1879-1955)

Ajnštajn je voleo da istakne da ne ceni stvaraoce u nauci koji dohvate “meko drvo” i u njemu izbuše vise “rupa”. Shodno tom mišljenju, on je i postupao - laćao se najtežih problema, onih koji drugima nisu padali na pamet ili od kojih su bežali. Prvi je pokušao da matematičkim putem, koristeći svoju Opštu teoriju, nađe “jednačinu Svemira”! Mučio se, mučio, rešavao teške fizičke i matematičke probleme, uvodio različite pretpostavke, i posle mnogih napora, gle odjednom, na njegovom radnom stolu našla se jednačina sveta!

Zadovoljan postignutim, Ajnštajn je dobro osmotrio ovu jednačinu koja se “kočoperila” na belom listu papira. Ceo svet bio je obuhvaćen njom! Ali, avaj, ona je Ajnštajnu govorila da se Svemir s vremenom širi!! E to je bilo previše i za takav veliki um. Skoro kao huljenje Boga. Zato Ajnštajn učini nešto, radi čega se do kraja svog života gorko kajao. “Iz nebuha” u jednačinu unese jednu veličinu kojom “zaustavi” širenje Svemira na papiru! I tako sa njom objavi svoj najnoviji naučni rad. Umesto da se oglasi jednačinom o neprekidnom širenju Svemira, on je dade u takvom obliku kao da je Svemir od vajkada bio isti i da će dok je sveta i veka takav i ostati. Veliki naučnik podlegao je “zdravom razumu”, mišljenju ljudi svog vremena.

Međutim, kao što to u nauci obično biva, “greška lija, pa dolija”. Aleksandar Fridman, ruski matematičar, 1922. godine pronađe da je Ajnštajn nedopustivo dodao pomenutu veličinu, i izvede jednu novu jednačinu Svemira, čije je jedno rešenje neporecivo govorilo da se Svemir stalno širi! Bio je to nalaz od epohalne važnosti.

Tih godina Edvin Habl, astronom sa Maunt Vilson opservatorije u SAD, bavio se istraživanjem kosmičkih oblika materije daljih od granica naše galaksije. Tako je otkrio da je Andromeda daleko izvan Mlečnog puta, čime je postavio temelje nove, vangalaktičke astronomije. Ubrzo su bile pronađene i druge galaksije u Svemiru, kao i započeta njihova detaljna proučavanja. Habl je mereći spektralne linije svetlosti koja do nas dopire od udaljenih galaksija, uočio jednu izvanredno važnu razliku. Sve spektralne linije zračenja tih drugih galaksija bile su pomerene ka crvenim, većim talasnim dužinama u odnosu na iste linije iz naše galaksije. I taj “crveni pomak” bio je utoliko veći ukoliko su galaksije bile udaljenije od nas.

Habl je shvatio da je na tragu jednog od najvećih otkrića u modernoj astronomiji - otkrića širenja Svemira!

Crveni pomak spektralnih linija nikako se drugačije nije mogao da objasni do međusobnim razmicanjem galaksija, “bežanjem” jednih galaksija od drugih u Svemiru, koji se poput dečjeg gumenog balona, s vremenom sve više “naduvavao”, tj. širio.

Ovo otkriće odmah je privuklo pažnju velikog broja naučnika. Prirodno je bilo upitati se: kada je počelo ovo razmicanje galaksija? Prvi je u vezi s tim pitanjem belgijski svestenik Žorž Lemetr postavio hipotezu da je Svemir nastao iz “kosmičkog atoma” koji se vremenom uvećao do sadašnjeg Svemira. Strogom primenom Ajnštajnove Opšte teorije zaključeno je da je Svemir nastao iz jedne tačke u kojoj je postojala materija beskrajne gustine. Njenom velikom eksplozijom (engl. Big-Bang) nastao je naš Svemir.



Ta Velika eksplozija, prema najnovijim merenjima sjaja jedne vrste supernova koje se nalaze na različitim rastojanjima, desila se pre oko 12 milijardi godina.

Taj broj 12 naveo nas je na ideju da konstruišemo “Kalendar Svemira”. U tom kalendaru (datom u prilogu) svaki mesec traje milijardu godina. Tako je na osnovu slika lako pratiti šta se u Svemiru dešavalo tokom proteklih 12 milijardi godina.



U nezamislivo kratkom vremenu od jedne sekunde (!) zbile su se sledeće presudne pojave: stvaranje prostor-vremena, rađanje prirodnih sila i elementarnih čestica, nastajanje protona, elektrona i iščezavanje antimaterije. A zatim slede mnogo duži svemirski periodi u kojima su se dešavali nuklearni procesi, stvarali jonizovani gasovi, kondenzovala materija, formirale zvezde i galaksije ...sve do sadašnjeg trenutka, kojeg od početka Velike eksplozije deli 12 milijardi godina.

Postoji više dokaza za tačnost teorije nastanka Svemira putem Velike eksplozije. Jedan od vrlo važnih je otkriće svemirskog pozadinskog zračenja od 3 stepena Kelvinove skale. Ovo elektromagnetno-zračenje koje “natapa” čitav Svemir pronašli su R.Vilson i A. Penzijas. Ono predstavlja “eho” davne Velike eksplozije, zračenje koje stiže iz Svemira koji je sada ohlađen do temperature od 3K. Tu su i vrednosti za starost Svemira koje se mogu izvesti iz Hablove konstante, obilnosti ”radioizotopa-časovnika”, starosti zvezda i galaksija, udaljenosti kvazara i dr.

Odmah po postavljanju teorije o nastanku Svemira Velikom eksplozijom javila su se mnoga oprečna mišljenja. Neka su bila zasnovana na religioznim postavkama; na uverenju da je Bog stvorio svet. Izvestan broj ljudi i dalje veruje da se stvaranje sveta desilo pre samo 4-5 hiljada godina, iako je nepobitno dokazano da je Zemlja stara oko 4,6 milijarde godina! Postoje i veoma ozbiljni načunici koji odbacuju teoriju Velike eksplozije. Jedan od takvih je bio čuveni engleski astronom Ser Fred Hojl (1915-2001). On je verovao u nepromenljiv, stacionaran Svemir.

Svemir još uvek krije velike tajne, te moramo biti spremni na mnoga iznenađenja koja nam on u budućnosti može prirediti. Jednom prilikom neponovljivi Ajnštajn je izrekao sledeću neobičnu misao:

“Najneshvatljivija stvar, kada je u pitanju Svemir
jeste to da je on shvatljiv."

Nismo dugo poživeli u tom uverenju, a nedavno je otkriveno da se Svemir vremenom sve brže širi!! Kako sad pa to? Otkud mu energija za tako nešto? Da mu ona, možda, ne “pritiče” iz nekog drugog svemira ili se stvara iz vakuuma, ni iz čega?

Eto teških nedoumica i problema za nova istraživanja.

A tu je i nezaobilazno pitanje dalje sudbine Svemira. Šta će s njim biti u nekoj veoma dalekoj budućnosti? Sudeći po našim sadašnjim saznanjima, Svemir ne raspolaže dovoljnom količinom materije da bi se, po utrošku energije koju je stekao pri Velikoj eksploziji, počeo vremenom da skuplja, da bi možda jednom ponovo “eksplodirao”. Čini se da je sada najbliži istini dr Don Pejdž, sa Državnog Pensilvanija univerziteta, SAD. Prema njemu, najverovatnije je da će posle neshvatljivo dugog vremena, dužeg od 100.000.000.000.000.000.000.000.000. 000.000.000. 000.000.000.000.000.000.000.
000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000.000 godina, to jest 10116 godina, najveći broj elementarnih čestica koje čine materiju Svemira iščeznuti sa svemirske pozornice, ostavivši za sobom čisto elektromagnetno-zračenje. Preostaće veoma mali broj čestica koje će se međusobno sve više udaljavati u svom kruženju bespućem Svemira, i on će, praktično, trajati u nedogled.

Tako smo u vremenu kraćem od jednog veka došli do glavnih odgovora na pitanja u vezi sa Svemirom koja su ranije smatrana apsolutno nedostižnim za ljudski um, a za neke ljude bila čak i bogohulna. Mi sada znamo da je Svemir nastao Velikom eksplozijom pre oko 12 milijardi godina. U Svemiru koji se sve brže širi, sve “vri”od stvaranja i razaranja različitih oblika materije. Trenutno najneizvesniji je odgovor na pitanje sudbine Svemira.

Umesto pomenutih Ajnštajnovih reči, prema sadašnjem stanju u nauci, posebno znanjima o ustrojstvu Svemira i silama koje vladaju u njemu, od samouverenih naučnika bliži je istini mudri Viljem Šekspir, u čijoj drami o danskom kraljeviću Hamlet kaže:

“Ima više stvari na nebu i na Zemlji, Horacije,
nego što smo mi u našoj filozofiji sanjali.”

Po svemu sudeći, mi nikada nećemo “dosanjati” sve tajne Svemira.

KALENDAR SVEMIRA

 Januar (pre 12-11 milijardi god.) - Nastanak Svemira u Velikoj eksploziji

 Februar (pre 11-10 milijardi god.) - Širenje usijane lopte gasova

 Mart (pre 10-9 milijardi god.) - Početak oblikovanja gromadnih tela koja se međusobno razmicu

 April (pre 9-8 milijardi god.) - Kondenzovanje dela oblaka u proto- zvezde i početak termonuklearnih reakcija

 Maj (pre 8-7 milijardi god.) - Postanak naše galaksije

 Juni (pre 7-6 milijardi god.) - Stvaranje nebskih tela raznih vrsta, oblika i veličina

 Juli (pre 6-5 milijardi god.) - Nastanak prvih složenih molekula iz gasova i zvezdane prašine

 Avgust (pre 5-4 milijarde god.) - Formiranje prvih planeta oko većine zvezda kojih u našoj galaksiji ima više od 100 milijardi

 Septembar (pre 4-3 milijarde god.) - Stvaranje Sunčevog sistema (9. sept.), Formiranje Zemlje (14. sept.), prvi oblici života na Zemlji (25. sept.)

 Oktobar (pre 3-2 milijarde god.) - Prve stene na Zemlji (2.okt.), nastanak bakterija i plavo-zelenih algi (9. okt.)

 Novembar (pre 2-1 milijarde god.) - Polno razmnožavanje kod mikroorganizama (1. nov.,početak fotosinteze (12. nov., prve ćelije sa jedrom (15. nov.)

 Decembar (1 milijarda god. do danas) - Prve ribe i kičmenjaci (19. dec.), izlazak životinja na kopno (21.), dinosaurusi (24.), sisari (26.), ptice (27.), prvi hominidi i gigantski sisari (30.), prvi ljudi (31. dec. u 22 h i 30 min!)

Historijat

Četvrtog oktobra 1957. g. u 22.28 (MV) sa Bajkonura (Kazahstan) je lansiran prvi vještački satelit Zemlje PS-1, kasnije nazvan" Sputnjik" (pratilac, saputnik). Imao je oblik lopte koja je napravljena od legure aluminijuma. U azotnoj atmosferi unutrašnjosti njegovog hermetički zatvorenog tijela, prečnika 0,5 m i mase 83,6 kg, nalazila su se dva radio-predajnika, sa frekvencijama 20,005 i 40,002 MHz, kao i akumulatori za tri sedmice rada njegove opreme i sistem za regulaciju unutrašnje temperature. Četiri štap-antene su se nalazile na spoljnom dijelu satelita, dvije dužine 2,4 i dvije po 2,9 metara, a međusobno su bile pod uglom od 90 stepeni.

Ovaj satelit je lansiran dvostepenom raketom-nosačem "Sputnjik" mase 325 tona, koja je ostvarena na bazi interkontinentalne balističke rakete. U prvom stepenu rakete visine 19 m, u svakoj sekundi pri polijetanju je izgaralo preko 200 kg tečnog kiseonika i 80 kg kerozina. Drugi stepen je bio visok gotovo 30 m i prečnika tri metra. Pet minuta nakon polijetanja, raketa je dobila potrebnu prvu kosmičku brzinu. "Sputnjik" je letio na putanji 227 x 941 km iznad Zemlje. Poslije tri sedmice rada oprema je prestala da funkcioniše. Let je trajao ukupno 92 dana, i nakon 1400 obrtaja oko Zemlje i predenih oko 60 miliona kilometara, satelit je ušao u guste slojeve Zemljine atmosfere i sagorio.

Konstantin Eduardovič Ciolkovski je poznat kao "otac kosmičkih istraživanja". U svojim radovima vezanim za letove raketa, od kojih je prvi objavio 1902. g. (iako zapravo napisan oko 1895), on je postavio temelje naučnih principa astronautike.

1926.g. R. H. Goddard je lansirao prvu raketu sa pogonom na tečno gorivo, u gradu Auburn, država Masačusets, SAD. On je poduzeo fundamentalna istraživanja u raketarstvu, ali je cesto bio nezainteresovan da predoči svoje rezultate javnosti.

Još prije samog početka praktičnog istraživanja kosmičkih prostranstava, u teorijskim studijama se pokazalo da se mogu očekivati velike koristi u mnogim oblastima djelatnosti čovjeka na zemlji. Istovremeno, došlo je do kristalizacije osnovnih oblasti u kojima se djeluje kada je u pitanju svemirski prostor. Jedna od tih oblasti se odnosi na djelatnosti i radove koji se obavljaju u vasionskom prostoru u "blizini" Zemlje, a to je udaljenost od 50 000 - 60 000 kilometara.

Vodeći računa o tehničkim mogućnostima savremene nauke ova se granica za sada uzima kao realna. Naravno, kako se u budućnosti nauka bude dalje razvijala, posebno elektronika i druge srodne grane tehnike, ta granica će se i pomjerati na veće udaljenosti. Unutar već pomenute oblasti oko naše planete kruži veliki broj vasionskih letjelica, a namjena im je veoma različita.

Njihova podjela, grubo uzevši, može se sačiniti ovako :
- o instrumentalne, automatizovane kosmičke letjelice i
- o letjelice koje su namijenjene za let živih bića u kosmos.

Prve, instrumentalne, automatizovane kosmičke letjelice su najbrojnije. U tu grupu spadaju: sateliti za naučno istraživanje (u što spada: ispitivanje Zemljinog atmosferskog omotača, zatim astronomski sateliti i slično), eksperimentalni i tehnološki sateliti (za provjeru pojedinih teorijskih pretpostavki, usavršavanje letjelica i opreme itd.), i sateliti za primjenu (oblast telekomunikacija, meteorologije, istraživanje novih resursa Zemlje; pomorska, kopnena i vazdušna navigacija, daljinska detekcija u medicini, geodezija itd.).

Posebno značajni za gotovo sve oblasti u vezi svakodnevnih potreba ljudi na Zemlji, su tzv. sateliti za primjenu. Ovi telekomunikacioni satelitski sistemi omogućavaju održavanje veze, telefonskog i drugog saobraćaja (mnogobrojni prenosi televizijske slike), i dostigla je granice koje su prije bile samo san pojedinaca. Ovi sistemi su globalni i pokrili su cijelu površinu naše planete.

U telekomunikacionim satelitskim sistemima posebno mjesto pripada satelitima u geostacionarnoj putanji na udaljenosti od 35800 km od Zemljine površine.

Nebrojeni su primjeri u kojima se uz pomoć satelitske tehnologije došlo do otkrića raznih rudnih bogatstava, nafte, ali i pitke vode. Poljoprivreda, šumarstvo i druge privredne djelatnosti imaju znatne koristi od satelita ove namjene.

Ukratko, vještački sateliti su uključeni u mnogobrojne čovjekove djelatnosti, pomažući mu u borbi za napredak.
kosmičke letjelice koje su namijenjene za let živih bića u kosmos spadaju u posebnu grupu vještačkih satelita. Ove letjelice se popularno nazivaju kosmički brodovi. Za razliku od instrumentalnih, automatizovanih satelita, kosmički brodovi imaju hermetički zatvorenu prostoriju koja služi za neprekidno održavanje uslova koji su pogodni za opstanak živih bića. Ta prostorija se naziva vasionska kabina. Pored toga, kosmički brodovi posjeduju sistem koji omogućava bezbjedan povratak na Zemlju nakon obavljene misije.

Zadatak prvog kosmičkog broda "Vastok" i prvog kosmonauta Jurija Gagarina u letu obavljenom 12. 4. 1961. g., je bio da se praktično potvrdi da je čovjek sposoban da leti i bude aktivan u kosmosu. Kasnijim stalnim usavršavanjem došlo se do proizvodnje novih letjelica koje se mogu koristiti više puta. Dalji razvoj ima za cilj proizvodnju letjelica sa povećanom isplativošću i efikasnošću, kao i pružanje veće sigurnosti.

Kosmički brodovi su letjelice koje u vasionski prostor odlaze sa ograničenim količinama hrane, vode, vazduha, i drugih potrošnih dobara koja su neophodna posadi za održavanje života i uslova za let u vasioni. Pošto nije moguće osigurati zatvoreni ciklus za obnavljanje odnosno proizvodnju hrane, recikliranje vode i vazduha, boravak i let u kosmosu su ograničeni.

Iako se u ovoj oblasti obavljaju mnogobrojna naučna istraživanja i eksperimenti, još će dugo godina zalihe koje se mogu ponijeti sa Zemlje predstavljati glavni faktor koji ograničava boravak ljudskih posada i trajanje letova. Problem boravka i rada u dužem vremenskom periodu u orbiti iznad Zemlje je moguće riješiti uspostavljanjem tzv. orbitalnih stanica. Ovo su takođe vještački sateliti namijenjeni za let živih bića i posjeduju složene sisteme kontrole leta, upravljanja, zatim vasionske kabine za život i rad posade, ali se za razliku od kosmičkih brodova ne vraćaju na zemlju.

Hronologija

1. 4. 10. 1957. Lansiran prvi vještački Zemljin satelit "Sputnjik-1"
2. 3.11.1957. Poletjelo u svemir prvo živo brice, pas Lajka
3. 31.1.1958. lansiran prvi američki satelit "Explorer-l"
4. 2.1. 1959. Lansirana prva vještačka planeta Sunčevog sistema "Luna-1"
5. 13.9. 1959. Prvo djelo čovjeka, "Luna-2", pala na Mjesečevu površinu
6. 4.10. 1959. "Luna-3" poslala prve snimke drage strane Mjeseca
7. 1.4. 1960. Lansiran prvi meteorološki satelit "Tiros-1"
8. 19/20. 8. 1960. Prva živa bića, psi Strelka i Belka vraćeni iz kosmosa na Zemlju
9. 12. 4. 1961. Prvi kosmonaut u historiji, Jurij Gagarin, poletio u kosmos
10. 6/7. 8. 1961. Obavljen prvi cjelodnevni let čovjeka u kosmos
11. 12.12.1961. Lansiran prvi satelit "Oskar" za radio-amaterske veze
12. 20. 2. 1962. Poletio prvi američki astronaut John Glenn
13. 10. 7. 1962. Obavljen prvi prekookeanski televizijski prenos pomoću satelita " Telstar-1"
14. 11/15. 8. 1962. Prvi zajednički let pilotiranih kosmičkih brodova "Vastok-3 i -4"
15. 1.11.1962. Lansirana prva automatska stanica "Mars-1" prema planeti Mars
16. 12.10.1964. Lansiran prvi kosmički brod sa tri sjedišta "Vashod-1"
17. 18.3.1965. Prvi izlazak kosmonauta Alekseja Leonova u otvoreni svemirski prostor
18. 6.4.1965. Lansiran prvi geostacionarni telekomunikacioni satelit "Intelsat-l"
19. 14.7.1965. Od automatske stanice "Mariner-4" prvi put u historiji primljeni snimci površine Marsa
20. 15.12.1965. Prvi susret pilotiranih kosmičkih brodova "Gemini-6 i -7" bez spajanja na putanji.
21. 3.2. 1966. Prvo mehko spuštanje automatske stanice "Luna-9" na površinu Mjeseca
22. 31.3.1966. Lansiran prvi Mjesečev vještački satelit "Luna-10"
23. 16/17.3.1966. Prvo spajanje kosmičkog broda sa posadom "Gemini-8" i automatizovane letjelice" Agena" u vasioni
24. 27.1.1967. U kabini kosmičkog broda "Apollo" na Zemlji poginuli astronauti Grissom, White i Chafee
25. 17.4.1967. "Surveyor-3" na površinu Mjeseca dopremio prvi uređaj za kopanje po tlu
26. 24.4.1967. Kosmonaut Komarov poginuo pri povratku u "Sojuzu-1"
27. 18.10.1967. Prvo mehko spuštanje automatske stanice "Venera-4" na površinu planete Venera
28. 30.10.1967. Prvo automatsko spajanje bespilotnih kosmičkih brodova "Kosmos-186 i -188" na putanji oko Zemlje
29. 15/22.9.1968. Prvi let automatske stanice "Zond-5" oko Mjeseca sa povratkom na Zemlju
30. 11.10.1968. Prvi let kosmičkog broda sa posadom "Apollo-7" oko Zemlje
31. 21/27.12.1968. Prvi let kosmičkog broda sa posadom "Apollo-8" oko Mjeseca
32. 14/18.1.1969. Prvo spajanje kosmičkih brodova sa posadom "Sojuz-4 i-5" u vasioni
33. 20/21.7.1969. Prvo mehko spuštanje kosmičkog broda sa posadom "Apollo-11" i izlazak posade na Mjesečevu površinu
34. 11/18.10.1969. Prvi grupni let pilotiranih kosmičkih brodova "Sojuz-6, -7 i -8"
35. 12/24.9.1970. Na Zemlju dopremljeni prvi uzorci Mjesečevog tla automatskom letjelicom "Luna -16"
36. 17.11.1970. Na Mjesečevu površinu dopremljeno prvo automatsko vozilo "Lunohod-1"
37. 15.4.1971. Lansirana prva pilotirana orbitalna stanica "Saljut-11"
38. 30.6.1971. Poginuli pri povratku na Zemlju kosmonauti "Sojuza-11" Dobrovoljski, Volkov i Pacajev
39. 6/7.8.1971. Posada broda "Apollo-15" vozila prvi džip "Lunar Rover" po površini Mjeseca
40. 14.11.1971. Oko Marsa u putanju uveden prvi vještački satelit "Mariner-9"
41. 27.11.1971. Prvo mehko spuštanje automatske stanice "Mars-2" na površinu planete Mars
42. 3.3.1972. Automatska stanica "Pioneer-10" poslala prve snimke planete Jupiter
43. 23.7.1972. Lansiran prvi vještački satelit za istraživanje zemnih resursa ERTS-1
44. 14.5.1973. Lansirana prva američka orbitalna stanica "Skylab-l"
45. 15/24.7.1975. Prvi zajednički let kosmičkih brodova sa posadom "Apollo-Sojuz" sa spajanjem u vasioni
46. 5.9.1977. Lansirana automatska stanica "Voyager-l", koja je poslala snimke Saturnovih prstenova
47. 20.1.1978. Lansiran prvi transportni bespilotni kosmički brod "Progres-1" za snabdijevanje orbitalne stanice
48. 12.4.1981. Lansiran prvi kosmički brod za višekratnu upotrebu (Space Shuttle) "Columbia"
49. 28.1.1986. Pri lansiranju Space Shuttle-a "Challenger" poginulo sedam astronauta
50. 20.2.1986. Lansirana prva složena orbitalna stanica "Mir"
51. 7 i 12. 7 1988. Lansirane letjelice iz misije Fobos, prema Marsu
52. 18. 10.1989. kosmički aparat "Galileo" upućen prema Jupiteru i njegovim mjesecima
53. 28.4. 1989. lansirana sonda "Magelan" za istraživanje Venere
54. 9.8.1989. Lansiran satelit "Hiparhos" za mjerenje položaja zvijezda
55. 1.12. 1989. Lansiran satelit GRANAT koji je po prvi put otkrio i potvrdio postojanje crne rupe u središtu naše Galaksije
56. 24.4. 1990. Lansiran Hubble-ov (Habl) svemirski teleskop, HST
57. 6.10.1990. Šatl "Discovery" je lansirao interplanetarnu sondu "Ulysses" (Odisej) u prvu istraživačku misiju nadlijetanja Sunčevih polova
58. 4.7.1997. Na Mars spušteno istraživačko vozilo Sojourner-Pathfinder
59. 23.9. 1997. Stoto lansiranje rakete "Arianne"

Oduvijek su hrabri istraživači, moreplovci, piloti, pomicali naprijed ono što se zove granica ljudske izdržljivosti. Želja da se vidi ono što je naizgled nedokučivo, ono što je iza horizonta, uvijek je nadvladavala teškoće. Astronauti hrabro nastavljaju tim "putevima".


Prvi kosmonaut u istoriji, Jurij Gagarin, poleteo je u kosmos

("Moj brat Jurij" Valentin Gagarin, brat prvog kosmonauta)

 Jurij Gagarin

Sreda, 12. april 1961. godine. Za nas, najbliže Jurine rođake, dan je počinjao kao isvi drugi, obični radni dan u godini. I, naravno, ubrzo bi iščezlo svako sećanje na taj dan, kao što, uostalom, iščezavaju sećanja na sve druge ni po čemu zanimljive, da u kosmos nije poleteo “Vostok”. A o tome da njime pilotira kosmonaut Jurij Aleksejevicc Gagarin, saznali smo na različite načine. I zato bih detaljnije ispričao kako smo mi, bliža Jurina rodbina, primili vest o njegovom letu u kosmos. Evo kako sam ja to doživeo.

Strelice na časovniku pokazivale su pet časova izjutra. Ustao sam, skuvao čaj, umio se, obukao i doručkovao. Razmišljao sam kako me je zadesila nevolja, da veća ne može biti. Auto-gazdinstvo, u kome sam radio, pripremalo je vozila za izlazak u njive, koje je trebalo zasejati. I ja sam, takođe, trebao poći sa drugim vozačima, raspored sam dobio, nalog je napisan, a iznenada mi se razbolela supruga. Morao sam na posao, ali me morila briga kako da ostavim bolesnu ženu. Nakon doručka izašao sam na ulicu. Tu sam sreo oca. - Kuda ti tako rano? – upitao sam ga. - Brige me pritisnule, sine, a idem u Klušino, tamo gradimo novi klub - Daleko je, zar ćes peške? - Dogegaću se, nekako. Popušili smo po cigaretu, poželeli jedan drugom uspeh i rastali se. Još je bilo mračno, mraz je štipkao za obraze, ali nije bilo magle ni vetra. Mislio sam, biće lep dan.

U gazdinstvo sam stigao pre ostalih vozača i tehničara. Počeo je radni dan. Vreme je na poslu brzo prolazilo, postajalo je sve toplije. Počelo je i prigrevati. Nakon izvesnog vremena odlučio sam da skoknem do kuće i obiđem bolesnu suprugu. Na vratima gazdinstva sreo sam upravnika: “Valentine, čujem da ti je žena bolesna. Idi kući, naći ćemo ti zamenu. Samo… “U tome i jeste problem, - prekinuo sam ga ja – gde sada da nađemo vozača? “Smislićemo nešto, - kazao je on. Stigao sam kući, obišao suprugu, kojoj se stanje poboljšalo i ja sam odlučio da se vratim na posao. I upravo dok sam se udaljavao od kuće u pravcu gazdinstva, začuo sam dozivanje. Očajno mašući rukama prema meni je trčala moja najmlađa kći Valjuška i nešto vikala što nisam razumeo. Stao sam. “Šta se desilo? – upitao sam. “Tata, odmah se vraćaj kući, mama plače. “Kako plače, pa sad sam bio kod nje, rekla je da je dobro? Večito sa tim ženama nekakve petljavine. Nije joj valjda žao što idem na posao?

Sav zadihan, utrčao sam u kuću. I stvarno, supruga je sedela pored radija i plakala. Suze k’o iz kabla! “Šta nas je još zadesilo, - upitao sam zbunjen. Supruga je kroz plač odgovorila: “Jura…Slušaj… Naš Jura je u kosmosu. “Šta trabunjaš? – uzviknuo sam, Pojačao sam radio. Svi smo već navikli na Levitanov glas, odlično poznajemo njegovu dikciju. Levitan je takođe bio uzbuđen. Ali iz mnoštva njegovih reči u mojim mislima odzvanjale su samo neke od njih: pilot…Jurij Gagarin. Noge su mi se odsekle. Stropoštao sam se na stolicu. Saslušali smo do kraja saopštenje na radiju. “A znaju li mama i Zoja? – upitao sam. “Znaju, rekla sam im da uključe radio. Kad je mama čula, onesvestila se. Jedva se povratila. Hajdemo do njih.

Mama

Radio je kod mame bio uključen “do daske”. Mama i Zoja su sedele priljubljene jedna uz drugu i plakale. Pridružila im se i Maša, a i mene je nešto stezalo u grlu. “Šta on to učini, Valja? – ponavljala je mama kao da govori od đaku koji je nešto zabrljao u školi. “Šta učini?” “Smiri se, mama, smiri se, umirivao sam je, dok joj je Zoja svaki čas prinosila čašu ustima da guče kap vode. “Eto o kakvom je on putu govoriuo kada je bio ovde. A ja, stara, i ne razumna, ispade da sam ga i ludim proglasila… “ Mama, smiri se već jednom, dosta je… Ona je pljesnula rukama i zavikala: “Bože, a kako će sve ovo preživeti Valentina (supruga Jurija Gagarina), ona je sama tamo sa dečicom… “Naći će se neko pored nje, - tešili smo je mi. “Ne…ne… sad ću ja…sad idem u Moskvu… Do polaska voza za Moskvu ostalo je tek dvadesetak minuta, a od kuće do stanice ima vise od tri kilometra. Neće stići do stanice na vreme, ali je nismo mogli odvratiti od nakane. Morao sam naći automobil da je prebacim do stanice. Trknuo sam u gazdinstvo. A tamo, nikom da se obratiš. I šoferi, i inženjeri pa i sam upravnik, sjatili se oko radija i ne slušaju nikog sem Levitana. “Auto mi treba, hitno, - viknuo sam na uho upravniku. On me čak nije ni prepoznao. Utrčao sam u garažu, seo za volan prvog automobila i krenuo. Kako sam vozio, ni sam ne znam. Tek, zakasnio sam. Mama je i ne sačekavsi me, krenula peške put stanice. Stigao sam je na po puta. Trčala je, spotičući se.

Stigli smo do stanice i potrčali do kase. Voz za Moskvu već je kretao iz stanice. Mama je zgrabila kartu i potrčala prema vagonima koji su već milili po šinama. Kasirka je potrčala za njom: “Građanko, - vikala je – kusur ste zaboravili. Karta košta 2,90 rubalja. Kasirki je prišla neka žena i nešto joj sapnula, verovatno je poznavala mamu. Ova je odmah otrčala do dispečera i ubrzo je voz stao. Kondukteri su pomogli mami da se smesti u vagon. A i tamo je radio bio uključen. Mama je slušala saopštenje i opet u plač. Putnici su se uskomešali: ko je uvredio staricu? I opet se našao neko ko je mamu poznavao: “To je Ana Timofejevna Gagarin, majka kosmonauta”.

Otac

Rano tog jutra, zadenuvši svoje kožne rukavice za pojas i prebacivši sekiru preko ramena, otac je krenuo u Klušino. Daleko je to, oko četrnaest vrsta. Za starinu, sa bolesnom nogom, preveliki napor. A još i preko reke treba preći – ona je nabujala posle nedavnih kiša. Išao je otac, ne štedeći sebe. I Aškovo je ostalo iza, i Fomičino. Prilikom izlaska iz sela doviknuo mu je jedan poznanik: “Gde ćeš tako rano, Alekseje Ivanoviču? “Idem u Klušino, klub sovhozu gradimo. A šta ima novo kod vas u rejonu, - upitao je. “Pa, kako da kažem, ima ponešto. Eto, upravo se vratila moja “baba” od suseda i veli da su čoveka u kosmos poslali. Čuli su, vele, na radiju. I po svemu sudeći, u kosmos je poleteo tvoj sin, Alekseje Ivanoviću. “Šta sve ta svetina neće nabrbljati, - ravnodušno je odgovorio on. “Dobar duvan imaš. Hvala ti. Odoh sad, moramo klub da dovršimo do Prvog maja. Napravio je nekoliko koraka, a prijatelj mu je doviknuo: “I, veliš, nisu ga lansirali?” Otac je samo odmahnuo rukom i nastavio put. Kod Zatvorova je trebalo preći reku. Srećom, skeledžija je bio na mestu. “Smrznuh se, čekajući te, Ivanoviću, viknuo je skeledžija. “Jeste da sunce greje, ali je hladno”. “Ništa zato, zagrejaćemo se mi, - uzvratio je otac i iz prsluka izvadio bocu votke. “Hajde, gucni!” “Za sinčića, Alekseje Ivanoviću. Za to da se srećno spusti na Zemlju”. “O čemu ti to trabunjaš? – upitao je otac. Skeledžija se zbunio. “Šta je to sa tobom… ja mislim da si ti presrećan a ono… Samo pre nekoliko minuta – evo, ni vesla se još nisu osušila – prevezao sam ljude na drugu obalu. Oni pričaju – Gagarin Jurij Aleksejevič, major po činu, leti u kosmosu. “U kosmosu, veliš…šta je tebi, čudio se otac i nastavio: “Šta je jutros ovim ljudima, kao da su se dogovorili da se šale sa mnom, I, veliš, sin, i to još major. A moj je stariji poručnik, a do majora ima još haj, haj. A i skoro sam bio kod njega, ništa mi nije rekao. Ali dobro, ako je to Gagarin…hajde da popijemo za njega…tako, nazdravlje!”

Popili su, prezalogajili kako to uz piće i ide, oprostili se. Otac je stigao u Klušino. U kolibi, gde su živeli tesari, na vratima ga je dočekao predsednik seoskog sovjeta Vasilij Fjodoprovič Birjukov. Ne dozvolivši ocu ni da prozbori, počeo je da ga grli. “Šta si navalio da me cmo kaš, kao devojku, šta ti je? – upitao je otac. “Već sedmi put dolazim ovde, a tebe nema. Fjodorenko svaki čas zvoni i traži da te nađemo. Hajde, brže. “Kamo, bre? “Šenuo si pod stare dane, Alekseje Ivanoviču, ili se praviš blesav? Sin ti je u kosmos leteo i vratio se. Fjodorenko mi preti da će mi glavu otkinuti ako te ne pronađem, a ti pitaš: kamo, bre? Pa u rejon, naravno! Sad je već nastupilo vreme da se i otac izbezumi. “Si..ii..n veliš. Govoriš li istinu…? “Pogledajte ga, ljudi moji, - uzviknuo je Birjukov. “Sin, znači, Jurka, Jurka znači… Tesari, koji su ih opkolili u vreme tog nepovezanog razgovora, počeli su čestitati svom brigadiru. I pružili mu čašicu. “Ne, hvala – odgovorio je otac. “Ionako sam pijan. Kao da me neko maljem tresnuo po glavi”.

Do Zatvorova otac je jahao na konju, potom je do Aškova putovao na traktoru, a tu ga je sačekao “Gaz”. Kada je otac stigao do Lenjingradske ulice, tu je već vrvelo kao u kotlu. Bezbroj automobila, ljudi…Ugledavši ga, počeli su skandirati: “Ura, za Alekseja Ivanoviča!” “Ura za oca kosmonauta!” “Ura, Za kosmonauta Jurija Gagarina!”.

****

U jedanaest časova uveče stigao je telegram iz vlade Saveza Sovjetskih Socijalistickih Republika: “Roditelji i rodbina kosmonauta neka se spreme za put. Automobili su upućeni da ih prevezu”. Automobili su stigli tačno u ponoć i, bez obzira što su ljude koji su u njima stigli, nagovarali ljude i novinare okupljene u roditeljskoj kući da se raziđu, oni su to učinili tek u tri časa izjutra. U 5 časova izjutra, 13. aprila, roditelji i rodbina Jurija Gagarina krenuli su u Moskvu. Uz put im je jedan oficir ispričao, da je Moskva tog 12. aprila likovala ceo dan. Gomile ljudi stihijno su se sakupljale na ulicama i kretale u pravcu Crvenog trga, noseći parole: “Ura! Mi smo prvi! Kosmos je naš! Pozdrav Gagarinu!”. U Moskvu smo stigli oko 9 časova izjutra i smestili se u hotel u kome se već nalazila Valentina, supruga Gagrina, sa Jurijevom mamom. Do susreta sa Jurom na aerodromu Vnukovo, ostalo je nešto manje od 24 časa.

GAGARINOV SMEŠAK, KOJI JE OZARIO ČITAV SVET



I danas, 45. godine posle prvog leta čoveka u kosmos u kosmičkom brodu “Vostok”, svetlost svima dobro znanog smeška Jurija Gagarina i dalje greje žitelje planete Zemlje, kao da podseća da je u prostorima Vaseljene naša plava planeta tek jedno zrnce, koje treba čuvati kao neprocenjivi dar prirode. Može se učiniti da je o letu Jurija Gagarina u kosmos napisano sve što se moglo napisati. Svega 108 minuta, provedenih u kosmičkom prostoru, po današnjim merilima prava je sitnica. Međutim, za mnoge pojedinosti čak i ovog hrestomatičnog starta saznajemo tek danas, više od četiri decenije kasnije. Sovjetska kosmonautika nesumnjivo je ostavrila fantastične rezultate. Samo šesnaest godina po okončanju najkrvavijeg svetskog rata, koji je progrmeo preko čitave zemlje, stvorene su tehnologije koje su omogućile čovekov let ka zvezdama. Međutim, gusta zavesa višegodišnje tajnovitosti nije omogućavala da se pokaže, koja je cena za tu “pobedu u kosmosu” i zaista plaćena. Iz nekih razloga smatralo se da je “put u orbitu” jedne zemlje posut samo ružama. Jer, različite neugodne situacije i havarije koje su pratile tu pobedu uvek su nosile oznaku “strogo pov.” Let na složenoj kosmičkoj tehnici, naročito prvih godina, nije mogao proteći bez problema. Međutim, neustrašivost kosmonauta, koji su startovali u brodovima a da pri tom nisu imali ni najneophodnija sredstva za spasavanje, stvarala je utisak da let nije praćen bilo kakvim poteškoćama. A njih je bilo na pretek. Kako se sada ispostavilo, postojali su i tragični trenuci u letu Jurija Gagarina, kada se on vec spremao da se zauvek oprosti od prijatelja koji su ga čekali na Zemlji. Start rakete-nosača protekao je uspešno.

12. aprila 1961. godine u 9 časova 07 minuta po moskovskom vremenu prvi put u svetu sa poligona Tura-Tam (kasnije poznatog kao kosmodom Bajkonur) izveden je u orbitu oko Zemlje kosmički brod-satelit “Vostok”, kojim je pilotirao Jurij Gagarin. Doduše, kazati da je “pilotirao” nije najtačnije, jer su svi sistemi kosmičkog broda funkcionisali automatski. Glavni konstruktor Sergej Koroljov je smatrao, da čovek ne treba da se meša u rad motora, u sistem orijentacije i ostalu mehaniku. Sa velikim trudom kolegama je pošlo za rukom da ubede Koroljova da u “Vostoku” predvidi i mogućnost prelaska sa automatskog na ručni režim pilotiranja. Gagarin u početku nije imao nikakvih pretenzija u pogledu funkcionisanja aparature. Kosmonaut je održavao radio vezu za centrom za upravljanje letom, pratio svetlosnu signalizaciju na instrument-tabli, kontrolisao odvajanje rakete-nosača od kosmičkog broda. “Vostok” je izašao u zadatu orbitu i ušao u bestežinsko stanje. Gagarin je probao da u tom stanju konzumira hranu i pije vodu. U 10 časova 25 minuta, 108 minuta nakon izlaska u orbitu, trebalo je da započne najsloženija etapa – prizemljenje. Gagarin je maksimalno pažljivo pratio uređaje koji su očitavali pritisak kočionog motornog uređaja. I taj pritisak počeo je naglo da pada. Aparat za spuštanje “Vostoka” počeo je da se lagano trese, sa vanjske strane dopirala je buka, koja se povećavala zajedno sa opterećenjem. Nakon uključivanja kočionog motornog uređaja trebalo je da usledi odvajanje aparata za spuštanje od otseka sa uređajima. Međutim, to se nije dogodilo! Brod se zavrteo kao čigra. Brzina okretanja – oko 30 stepeni u sekundi. Došlo je do, kako je kasnije izjavio državnoj komisiji Jurij Aleksejevič Gagarin do tumbanja – glava-noge, glava-noge sa veoma velikom brzinom rotiranja, tako da u takvoj situaciji jednostavno nije bilo šanse da se kosmonaut srećno katapultira. (Naime, u kosmičkim brodovima tipa “Vostok” kosmonauti se nisu prizemljavali unutar broda, već su se katapultuirali u specijalnom sedištu iznad kojeg se širio padobran).

Uzgred rečerno, i tu činjenicu u Sovjetskom Savezu su dugo krili. Smatralo se zbog nečega da ako se kosmonaut prizemlji posebno od svog broda, onda je takav let manje vredan. Tek sa desetak minuta zakašnjenja došlo je ipak do odvajanja. Aparat za spuštanje prestao je da se vrti i usmerio se put Zemlje. Međutim, Gagarin se suočio sa novom nevoljom. Iza iluminatora je dopirala buka, aparat se tresao, a otvori su bili “zatvoreni” plamenom. Požar! A za pilota nema ničeg strašnijeg nego vatra na letelici. Gagarin je, kao i svi kosmonauti prve garniture došao iz lovačke avijacije. - Gorim! – mislio je kosmonaut. Međutim, na taj plamen, koji je izazvan trenjem korpusa letelice o atmosferu za vreme spuptanje, svi su navikli. Ali za vreme prvog leta sve je bilo novo i činilo se da je taj plamen - opasnost.

Kada je brzina aparata amortizovana, na visini od oko 4 kilometra, otvorio se padobran. Nešto ranije, otprilike na visini od 7 hiljada metara, otvorio se luk i kosmonaut se katapultirao zajedno sa sedištem. Jurij Gagarin se spustio na Zemlju u 10 časova 55 minuta po moskovskom vremenu, nedaleko od sela Smelovka u Ternovskom rejonu Saratovske oblasti.

Posle ovog leta Juriju Gagarinu dugo nisu dopustali da se diže u vazduh. U suštini, njega su učinili “civilnim” agitatorom, čiji je zadatak bio da zaseda u prezidijumima i drži govore. Međutim, Gagarin je bio u duši čovek od akcije. On je želeo da leti i oficijelno je vršio funkciju zamenika načelnika Centra za pripremu kosmonauta za letački rad. S teškom mukom pošlo mu je za rukom da ga uvrste u posadu koja će leteti. Godine 1967. uspeo je da ga odrede za dublera Vladimira Komarova, kosmonauta kome je povereno isprobavanje novog broda “Sojuz”. Taj let okončao se tragedijom, pošto se za vreme ateriranja nije otvorio padobran. Aparat za spuštanje je velikom brzinom “zaronio” u zemlju i zapalio se. Vladimir Komarov je pognuo, a jedanaest meseci kasnije nestalo je i Jurija Gagarina. Tragedija, koja se desila njegovom drugu, nije pokolebala Gagarina da napusti letove u nebo. On je nastavio sa treninzima. Čak je insistirao na tome da kao pilot-lovac mora da vaspostavi svoje letačke navike. 27. marta 1968. godine na skolskom avionu UTI MiG-15 sa iskusnim instruktorom Vladimirom Serjoginom, Jurij Gagarin se vinuo u vazduh. U 10.30 veza sa avionom je prekinuta. MiG je pronadjen u zemlji, sa poginulim pilotima.

Zagonetna smrt!

I danas, toliko godina nakon tragedije, naučnici i vazduhoplovci ne mogu da se slože u mišljenju šta je bilo uzrok tragedije. Jedni smatraju da je letelica uletela u snažnu oluju, koja ju je kao igračku jednostavno “nokautirala”. Drugi kosmonaut na planeti German Titov, koji se nalazio u sastavu komisije koja se bavila istragom uzroka katastrofe, imao je svoje mišljenje: letelica u kojoj se nalazio Gagarin sudarila se u vazduhu sa nekakvim objektom. Možda je u pitanju bila meteoroloska sonda? Udarac je usledio u staklenu kabinu i doslo je do dehermetizacije. Piloti su izgubili svest i neupravljajući avion se zario u zemlju.

Postoje i druge verzije. Kako stručnjaci smatraju, sa stoprocentnom sigurnošću niko ne može tvrditi kako su poginuli Gagarin i Serjogin. Od tada je profesija kosmonauta postala kudikamo bezbednija. Bez obzira na to što je posle 1971. godine, kada je za vreme spuštanja broda “Sojuz-11” došlo do dehermetizacije aparata za spuštanje i posada, koju su činili Georgij Dobrovoljski, Vladislav Volkov i Viktor Pačajev poginula, od tada više u Sovjetskom Savezu kosmonauti nisu ginuli za vreme leta. U SAD se tragedija dogodila 1986. godine, kada je za vreme starta eksplodirao šatl “Čelendžer”, kada je poginulo šest članova posade. Tadašnje tamikčenje u kosmosu između SSR i SAD danas je poprimilo karakter tesne saradnje između Rusije i SAD. Od 1994. godine šestorica američkih astronauta radila su na ruskoj orbitalnoj stanici “Mir”, koja je kasnije potopljena. A od 1998. godine Rusija i Amerika – dve vodeće države - stvaraju zajedničku Međunarodnu kosmičku stanicu, koja će do 2005. godine biti kompletirana. Na orbiti će se naći naučno-istraživački kompleks ukupne težine preko 400 tona. U svetu je već preko 400 ljudi boravilo u kosmosu. U novom veku, kako smatraju stručnjaci, letovi u bezvazdušni prostor biće dostupni svima, kao i odlazak na odmor na Kanarska ostrva, Havaje ili Balere. Jedino će karta za takvo putovanje biti skuplja. Staza ka zvezdama koju je trasirao Jurij Gagarin danas je postala veoma široka.

KOSMONAUT GAGARIN: ČOVEK KOJI JE UMEO DA TRPI UDARCE



Otkrivamo posle 45 godina: moglo se dogoditi da prvi kosmonaut na planeti Jurij Gagarin ne postane čak ni pilot, a kamoli kosmonaut. Uskoro će se navršiti 45 godine od epohalnog leta Jurija Gagarina u kosmos. I nakon toliko godina, mi danas otkrivamo do sada nepoznate stranice iz istorije njegovog života. Sasvim nedavno saznali smo, na primer, da se moglo dogoditi da Jurij Gagarin ne postane čak ni pilot, a kamoli kosmonaut. Stvar je u tome što njemu dugo nije polazilo za rukom da položi takozvani kontrolni let. Apsolvent Vazduhoplovnog učilista morao je da u dvosedu-lovcu, u kome je u drugoj kabini sedeo ispitivač, pilot-instruktor, pokaže svoje umeće i veštinu kako bi stekao pravo da samostalno leti u reaktivnom avionu - jednosedu. Aerodrom se nalazio u sovhozu “Karavanij” kod Orenburga. Letovi su izvođeni na lovcima iz puka borbene obuke, koji je bio pridodat Čkalovskom vazduhoplovnom učilistu, koje je pohađao Gagarnin. Prvi, drugi, treći, četvrti let. Došao je red i na narednika Jurija Gagarina. Paljenje motora, izrulavanje, poletanje, vežba u zoni, usmeravanje na sletanje. I…pre nego što će dodirnuti zemlju, avion je odjednom na sletanje krenuo čeonim delom letelice, pa je instruktor morao da “spasava stvar” i preuzme komande u svoje ruke. Dve nedelje kasnije ponovila se ista situacija. Kako se seća tadašnji komandant puka, danas pukovnik u penziji Ivan Polškov, avijacija nije ta oblast u kojoj polaznika može spasiti prosečna ocena iz svih predmeta. Dvojka po svakom od parametara ima pravo veta. Bilo da se radi o teorijskoj obuci, zdravstvenom stanju, utreniranosti, osobenostima vestibularnog aparata ili svaki drugi negativni detalj u tehnici pilotiranja. Kada su sumirani rezultati kontrolnih letova, odluka je bila kategorična: polaznici, koji nisu u poptunosti izvršili letački zadatak, otpuštaju se iz učilista. Sem Gagarina, postojala su još trojica takvih. Izvesno vreme kasnije pukovnik Polškov je stigao u letački terenski logor, u kome su budući vojni piloti obavljali poslednju praksu pre završetka učilišta. Vreme je bilo kišovito. Kiša je sve – i pilote instruktore, i polaznike, i tehničare, oterala u kasarne. I samo je na sportskom terenu na trenažeru ostao jedan jedini polaznik. Prišavši bliže, komandant puka je prepoznao polaznika. Bio je to Jurij Gagarin. Pozvavši u štab instruktora, Polškov je upitao: “Gde su dokumenta za otpuštanje narednika Gagarina?” “Još nisu spremna, ne mogu da odlučim, radi se o tome što polaznik veoma pati”, odgovorio je ovaj. “Šta znači – pati? – nastavio je komandant puka. “Plače, šta li?” “Može se tako reći. Kaže da bez neba ne može, da mu život nije život”

Nekvalitetno ateriranje može se dogoditi iz dva razloga. Prvi, zbog toga što pilot nema osećaj zemlje, tojest, osećaj koji stvara preciznu sliku visine do plus-minus deset centimetara. Taj se osećaj ne može zameniti nikakvim uređajem. I drugo, nepravilni ugao gledanja. Kod ljudi nižeg rasta taj ugao se razlikuje od proračunatog i zato može da prevari pilota. Odlučeno je da se još jednom okuša sudbina i letačko umeće Jurija Gagarina. Ispod sedišta je postavljen specijalni podmetač, kako bi se pilotu povećao pregled vidika iz kabine. Iz trešeg pokušaja Gagarin je obavio let manje-više uspešno – odstupanje pri spuštanju je postojalo, ali u granicama dozvoljenog. I do samog okončanja učilista Gagarin je “odrađivao” samo ateriranje.

Gagarinu su tada pomogli unutrašnja smirenost, umeće da podnosi udarce. Komandiri su uvideli da će se taj momak do kraja boriti za pravo da leti na lovcima, skupivši u pesnicu svu svoju snagu. Trebalo mu je dati šansu. I dali su mu je. Nisu pogrešili… Još na drugoj godini školovanja Gagarin je postavljen za komandira voda. To je teška i malo prijatna obaveza – komandovati svojim vršnjacima da se pridržavaju unutrašnjeg reda, od ustajanja, fiskulture, uređenja prostorija, posećivanja vežbi. Gagarin je tu obavezu shvatio ozbiljno i uvek je dosledno sprovodio, ne praveći izuzetak ni za sebe, ni za druge. Nije se svima sviđalo sve ono što je on tražio od vršnjaka. Naročito su mnogi mrzeli jutarnju fiskulturu. Zato su često znali da mu odbruse: “more, mani me, inače ćes loše proći”. Gagarinov odgovor je bio kategoričan: “Red u kasarni će poštovati svi”. Pretnje su se ponavljale, a i ostvarile: Gagarin je bio pretučen tako, da je izgubio svest i nekoliko dana proveo u bolnici. Huligane su osudili. Zasedanje suda održano je mesec dana kasnije. Do tog vremena Gagarin je ozdravio i kao i do tada obavljao dužnost mlađeg komandira. Tu gagarinsku odliku – besprekorne disciplinovanosti u službi i apsolutne zahtevnosti uvek su apostrofirali njegove kolege iz učilista i kasnijeg službovanja na Severu. Uparvo su te kvalitete naglašavale i kolege iz odreda kosmonauta…. Prilikom pripremanja prvog čovekovog leta u kosmos tvorci kosmičke tehnike bili su sasvim sigurni u njenu pouzdanost. Glavno pitanje bilo je – može li čovekova psiha prevladati uticaj faktora kosmičkog leta i, pre svega, boravak u bestežinskom stanju.

Opasnost od psihičke traume bila je toliko realna da su konstruktore zamolili da porazmisle o specijalnoj “zaštiti” crvenog dugmeta za havarijsko spuštanje sa orbite. Nije isključivano da će kosmonaute u bestežinskom stanju zahvatiti nemotivisana panika i da će oni u takvom stanju pritisnuti dugme “spuštanje”. I konstruktori su predložili ne samo da se zatvori dugme specijalnim poklopcem, nego i da se postavi “logički katanac” – dva reda dugmića koje je trebalo pritiskati određenim redosledom, kako bi se poklopac otvorio. Kosmonaut je to mogao obaviti samo ako je zdravog uma, apsolutno miran i ako u potpunosti kontroliše svoje postupke. U noći uoči starta, 12. aprila, na kosmodromu niko nije spavao, sem Jurija Gagarina i njegovog dublera Germana Titova. Nakon ulaska Gagarina u kabinu “Vostoka” i zatvaranja luka desilo se nešto nepredviđeno – nije radio signal za kontakt, što je značilo da nisu ispravni sami kontakti, ili je došlo do krivljenja krova luka, što je kasnije moglo dovesti do dehermetizovanja kabine u letu. Za otklanjanje kvara ostalo je tek koji minut, a ne sat, kako je to prikazano u poslednjem filmu o Gagarinu koji je nedavno prikazan povodom 70-godišnjice rođenja kosmonauta. Odvrnute su gajke, skinut krov luka. Gagarin je kroz ogledalce, pričvršćeno uz skafander radi boljeg pregleda, posmatrao šta to konstruktori “majstorišu”. Da li je Gagarin bio miran? Zašto je, iako je znao da i najmanji poremećaj u hermetičnosti kabine može biti koban, pevušio u kabini “Vostoka”? On je činio sve što je od njega zavisilo da umiri one koji su radili oko luka, pomažući im da poprave kvar. A pri tom je ostao apsolutno miran. Svih 108 minuta, koliko je trajao let Jurij Gagarin je izveštavao o svojim posmatranjima, o svojim radnjama, svom samoosećanju. Kasnije je u detaljnom izveštaju kosmonaut istakao, da se psiha može kontrolisati, da se osećanje straha može amortizovati. On je lično ponudio određeni sistem treninga, koji predviđa prebacivanje pažnje u cilju oslobađanja čoveka od paničnog osećanja straha. Nakon prvog kosmičkog leta na dugme havarijskog spuštanja u kabini kosmičkog broda nikada više nisu postavljani “logički katanci”.


Prvi put čovek je na Mesecu

APOLO 11
"Ovo je mali korak..."

POČETAK

Početkom šezdesetih godina tadašnji predsednik Sjedinjenih Država Džon Kenedi obraćajući se Kongresu najavio je smeo i ambiciozan plan da do kraja decenije Amerika na Mesec pošalje čoveka i zatim ga bezbedno vrati na Zemlju. U trenutku dok je držan ovaj govor, a to je bilo 25. maja 1961. Amerikanci su imali ukupno 15 minuta iskustva u astronautskim letovima. Ipak, osam godina kasnije, iz Svemirskog centra "Džon Kenedi", lansiran je kosmički brod Apolo 11 sa tri člana posade u misiji čiji je zadatak bio spuštanje na Mesec a zatim bezbedno vraćanje na Zemlju.

Bio je to jedan od onih dogadjaja koji sa novinskih stranica i TV emisija odlaze direktno u istoriju čitave civilizacije. Kraj misije označio je i kraj trke za Mesec, vrlo teške trke izmedju SSSR-a i SAD. Nakon ove misije istraživanje svemira polako je prešlo iz ruku političara u ruke naučnika

 Trenutak lansiranja rakete Apolo 11

MISIJA

Apolo 11 je na svoj put krenuo iz Svemirskog centra Kenedi (Florida) 16. jula 1969. u 13:32:00 po svetskom (Grinič) vremenu. U orbiti oko Zemlje proveo je 2 časa i 33 minuta nakon čega su ponovo uključeni motori kako bi brod dobio dodatno ubrzanje i savladao gravitaciju Zemlje za let ka Mesecu.

Nakon 75 sati i 50 minuta leta brod je ušao u eliptičnu orbitu oko Meseca pod nagibom od 1,25 stepeni u odnosu na ravan Mesečevog ekvatora. Orbita Apola je zatim "zaokružena" (vreme od poletanja: 80:12), kada je uključen pogonski motor servisnog modula. Za svaki krug oko Meseca Apolu je trebalo 2 sata. Za vreme obletanja površina Meseca je fotografski snimana radi prikupljanja detaljnih podataka o regionalnoj lunarnoj geologiji.

 

More Tišine je izabrano za sletanje prve zemaljske letelice zbog prostranog blagog i ravnog terena. To područje medjutim obiluje i malim kraterima i neposredno pre sletanja Armstrong je morao ručno da upravlja lunarnim modulom. Konačno modul se spustio nekih 6 km dalje od planiranog mesta, na oko 400 metara zapadno od kratera West i oko 20 km jug-jugozapadno od kratera Sabina D. To područje je prekriveno krhotinama stenja veličine od sitnih parčića do gotovo jednog metra.

Posle 100 sati i 14 minuta od početka misije astronauti Armstrong i Oldrin ulaze u lunarni modul "Orao" i proveravaju sve sisteme modula. Zatim (101:36) uključuju motor modula koji za narednih 29 sekundi rada "šalje" modul ka površini Meseca. Motor je u fazi sletanja uključen još jednom radi korekcije leta.

Konačno posle 102 sata 45 minuta i 40 sekundi od starta misije lunarni modul "Orao" dotiče površinu Meseca.

 Lunarni modul "Orao"  Mesto sletanja Mare Tranquillitatis (More Tišine) 0°4'5"N, 23°42'28"E

NA MESECU

Odmah nakon sletanja Armstrong i Oldrin, kao meru predostrožnosti, pipremaju lunarni modul za uzletanje. Na zahtev astronauta planirani časovi spavanja su preskočeni i Armstrong i Oldrin počinju pripreme za izlazak iz modula.

Prvi je izašao Armstrong. Njegov prvi korak usledio je tačno 109:24:19 od početka misije. On odmah prikuplja uzorke stenja za slučaj da misija bude ugrožena i da lunarni modul mora odmah da uzleti. Zatim iz modula izlazi i Oldrin.

 Prvi kontakt  Otisak - prvi trag živog bića na Mesecu

Na Mesecu je postavljen seizmometar i specijalno ogledalo za laserske zrake upućene sa Zemlje. Najzad, za nogu postolja modula Orla pričvršćena je izgravirana ploča u znak sećanja na ovaj važan dogadjaj. Šetnja astronauta je trajala nešto više od dva sata. Nakon toga oni odlaze u "Orao" na odmor.

 Memorijalna ploča
U znak sećanja na veliki dogadjaj, stupanja na Mesec, za platformu lunarnog modula pričvršćena je ploča sa upisanim datumom prve posete Mesecu i ucrtanom kartom Zemlje.
Na ploči piše: HERE MEN FROM THE PLANET EARTH FIRST SET FOOT UPON THE MOON JULY 1969 A.D.
WE CAME IN PEACE FOR ALL MANKIND

Ovu poruku su potpisali: predsednik SAD Ričard Nikson i članovi posade Apola 11: Nil Armstrong, Baz Oldrin i Majkl Kolins.

POVRATAK

Povratak sa Meseca počeo je posle 21 časa i 36 minuta od sletanja (124:22 od početka misije). Usledilo je spajanje sa komandnim modulom i polazak ka Zemlji. Misija se okončala spuštanjem u Pacifik (13° 19'N i 169° 9'W) 24. jula u 16:50:35 a ukupno je trajala 195 sati 18 minuta i 35 sekundi.

Zatim je usledilo višegodišnje izučavanje donetih uzoraka Meseca, analizirani su rezultati misije itd. Astronauti su, zbog eventualne zaraženosti posle posete drugom svetu stavljeni u tronedeljni karantin da bi se nakon toga utvrdilo da su zdravi i u dobroj fizičkoj kondiciji. Ova mera, stavljanje astronauta u karantin nakon dolaska sa Meseca, je ukinuta nakon što je postalo jasno da je naš nebeski sused biološki mrtvo telo.

Danas tri mala kratera u neposrednoj blizini spuštanja prvih ljudi na Mesecu nose nazive po imenima članova posade Apola 11: Armstrong, Aldrin i Collins.

 Posada: Armstrong, Aldrin i Collins

Sta je Armstrong rekao:

U najčuvenije rečenice ikada izgovorene spada i ona Armstrongova nakon što je kročio na Mesec. Ona glasi:
"That's one small step for man, one giant leap for mankind."

Poznavaoci engleskog jezika dobro su uočili: u rečenici nedostaje jedno slovo. Kažu da je Armstrong negirao da je napravio grešku sve dok mu nisu pustili snimak.

U pitanju je slovo 'a' [neodredjeni član] izmedju 'for' i 'man' pa rečenica zapravo treba da glasi ovako: "That's one small step for a man, one giant leap for mankind."


Apolo 13
""Houston, we've got a problem!"

Trebalo je to da bude rutinski let, gotovo kao sluzbeni put. Astronauti su imali da otputuju na Mesec, pokupe nesto kamenja, posvrsavaju neke poslove, prosetaju malo, slikaju se za uspomenu i vrate kuci bas na rucak. Istim putem vec su prosli Apolo 11 i Apolo 12 i staza je vec bila utabana.
Doduse, neki proroci i vidovnjaci su govorili da broj 13 i nije zgodan i da bi NASA trebalo da ga preskoci. Cisto zbog uroka.

 Poletanje Apola 13

Apolo 13 je lansiran iz Kenedijevog svemirskog centra 11. aprila 1970. u 14:13:00 po istocnoamerickom vremenu. Trinaest minuta kasnije brod je usao u orbitu oko Zemlje cime je okoncana prva kriticna faza leta. Zatim je sledilo ponovo ukljucivanje raketnih motora kako bi se letelica usmerila ka Mesecu. Sa broda su u zemaljsku kontrolu stizali uobicajeni izvestaji citav taj i sledeci dan.

A onda je dosao 13. april.

Uvece tog dana, nakon sto je posada u vecernoj TV emisiji javila da je sve u redu i da sve tece po planu, tacno u 22 sata 7 minuta i 53 sekunde snazna eksplozija je zatresla brod. Elektricna energija je dramaticno oslabila, a kiseonik poceo da istice iz broda. U operativni centar u Hjustonu sa broda je stigla danas cuvena poruka: "Houston, we've got a problem!"

 Oštećeni servisni modul

Brodovi Apolo serije se sastoje od nekoliko modula: komandnog, servisnog i lunarnog. U servisnom modulu nalaze se osnovne zalihe kiseonika, izvori elektricne energije, te brojni uredjaji od velikog znacaja za sve faze leta. U ovoj eksploziji bas servisni modul je bio tesko ostecen. Poseta Mesecu vise nije dolazila u obzir i svi dalji napori bili su koncentrisani na golo spasavanje posade.

Apolo se sa Zemlje lansirao po "putanji slobodnog povratka". Brzina broda pri poletanju je nesto manja od druge kosmicke brzine te brod nema dovoljno "snage" (tj. brzinu) da sasvim napusti Zemlju. Tako je, prepusten sam sebi, bez ikakve intervencije posade ili zemaljske kontrole, cisto po sili zakona nebeske mehanike Apolo 13 nastavio put, obisao Mesec i zatim krenuo put Zemlje.

Lunarni modul je postao jedini izvor svih zalih potrebnih za zivot. Ali modul je gradjen za dva dana i za dva coveka, a na brodu se nalazilo tri astronauta i put dug tri dana. Da bi se sto vise sacuvalo elektricne energije sve sto nije bilo neophodno iskljuceno je. Komandni modul je bio neostecen, ali nikad do tada nije bio potpuno iskljucen u ranijim letovima. Pitanje je bilo kako ce se ponasati kad se brod priblizi Zemlji i kad se budu ponovo ukljucili uredjaji za ulazak u atmosferu.

Temperatura je opala do tacke mrznjenja, vode za pice je bilo malo i posadi je pretila ozbiljna zedj. Uz to vazduh u kabni je prestao da se filtrira....

Dole na zemlji ceo svet je pomno pratio dramu na brodu. Prve vesti u novinama i TV emisijama bile su posvecene trojici kosmonauta u Apolu 13. Pravile su se razne varijnte i verzije moguceg spasavanja. U novinama se raspravljalo o eventualnoj pomoci Rusa koji su navodno mogli da posalju svoj brod u pomoc Apolu....

 Povratak  Kraj misije: kapsula

Drama je trajala tri dana. Americki inzenjeri na zemlji i kosmonauti izvukli su poslednji atom preostale energije sa broda, posada je od okruglog uspela da nacini cetvrast filter za vazduh itd. itd. Apolo 13 se konacno spustio u Pacifik (21° 38' S 165° 22' W) nakon 87 sati drame u svmiru. Sve se zavrsilo kao na filmu. U stvari i snimljen je film po ovoj avanturi. Zove se (a kako drugcije) "Apolo 13", a Tom Hangs igra glavnu ulogu.



James A. Lovell - komandir misije, veteran, leteo je u brodovima Gemini VII, Gemini XII i Apollo 8.
John L. Swigert - pilot lunarnog modula
Fred W. Haise - pilot komandnog modula. U posadu je ukljucen iznenada, nekoliko dana pred poletanje posto je ranji clan, Ken Mattingly, dobio boginje.


tvoracgrada forum






Nema komentara:

Objavi komentar